Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

Спарина се појачала.

Горе, мало изнад његове главе, почела је киша. Чује се како добује по салонитском крову.

Неко је викнуо да се отворе прозори.

Помријећемо, не требају нам Усташе.

Будел узбуне по киши. Тебе ће да питају. Ко се сјећа оног конопчића у шаторском крилу. Како се прави кабаница од њега. Како се од шест крила прави шатор. Јебига, кад се то правило у резерви, ми пили. На каквом сте ви факултету били у резерви. Ми смо само пили, нико није пипо крила.

Доброчојек се није укључивао у ове подјебе.

Такав је и иначе био.

Покушао је да се сјети тих малих шатора које су током војног рока правили на теренским обукама, мимо касарне.

Сјећам се Ртња, мајку му јебем. И оног кременог камена. Крамп само оскаче а варнице сијевају. Капетан навалио Укопавај се, укопавај се. Ушта, у пизду своје матере, мислим. Вјетар лети кроз очи а киша пада попријеко.

Мораш имат танке облице, ко за подворе, па направит у облику крова а крила се повежу и уплету конопцем, оним за чишћење пушака. Сјећам се. Два за једно крило крова, два за друго. Горе на превоју, састав се помакне на једну страну да не закисује. Друга два крила се ставе као думе. Около каналић за воду. Унутра сламе, ако имаш. Мало је тијесно за шест војника.

Добрица је увијек све гледао и памтио. Све знао. Тихо и невидљиво, био је на сваком мјесту гдје нешто треба да се види и научи. При томе, а ни послије, није паметовао ниочему, није се истицао, није трчао пред руду.

Тако је и сада пребирао своја сјећања. Задовољно је закључио да тај шатор може ујутро да направи. Без ичије помоћи.

Киша се јасније чује јер су добацивања о шаторима престала. Као да су се сви замислили над том кишом. Као да су мислили да је рат само у радном времену и кад је лијепо вријеме.

Киша се сјећам из дјетињства. Можда сам Кишу прво и упамтио. Киша је Мир. Она људе заустави, умири, утиша. Она је, за мене, нека небеска радост. Радост небеса. Киша нам шаље живот. Можда то Небо шаље. Или Бог. Ако је Бог Отац, онда нам је земља мајка. А Киша нам је рана, јело, млијеко.

Сјећао се кише из дјетињства јер је, док није пошао у школу, био код дједа и бабе. Па кад је киша, онда су он и дјед сједали на праг куће и гледали како пада, одакле, долази, кад ће престати. А баба је доносила дједу чокањ ракије са насутом кашичицом шећера. Па је дјед прво, зачепивши чокањ кажипрстом, дуго мућко ракију и шећер, док ракија не запјени и побијели, да се шећер растопи и не види, кад се чокањ дигне према небу.

Послије, кад је одрастао, знао је косити дјетелину по киши. Лакше коса сијече мокру стабљику а оне се боље слажу јер им је  лишће теже због капи на себи.

Скинуо би се до паса, само у кратким хлачама и бос.

Вучем ноге по земљи, не дићем их, да не пробијем табан какавом тврђом стабљиком коју је коса осјекла.

Неких других дана, кад се окиша, волио је да спава на тавану или под кровом штале,, усијену, док киша туче о црепове.

Киша ми је пријатељ, вода није. Волио сам бити под кишом а од воде сам увијек бјежао.