НЕ ПОСТОЈИ ЈАВНОСТ.

ПОСТОЈЕ САМО

ЈАВНЕ ЈЕТРВЕ.

Андреа Вуковић, некадашња Атевеоица, Атеве је посебна фамилијарна лоза телевизијског Ноћинарства, тамнила, написала је добар апел на бали.фронталу о скандалчићу у коме је учествовала једна друга фамилијарна лоза Ноћинарства, тај ба.фронтал.ба и аутор који је ономад објавио текст о томе како Додиков син има цуру из Бихаћа, која је булиџа и како је то занимљива прича.

Некидан је опет актуелизована женидба. Жени се Додиков Син.

Они који су фашистички против Додика, не могу ни један минут без њега.

То је права суштина деведесетдеветпостотног булуменатријума, у који убрајам и озбиљан политички, и инострани, и опозициони, и јавствени, па и новинарски, који пјене и реже на Додика, и све оно што се иза њега подразумијева, Власт, Режим, други појединци, Пропаст, Криминал, Некриминал, Поплаве, Руси, Човић и тако унедоглед, а ништа не чине да промијене ток ствари, нити ток своје свијести, јер су Гокурац од противника и опозиционара и јер им је добро, пошто су Нешто само док је Додика.

Такви су се значајно умрежили.

И размрежили.

Мада се у Јавност разумију као Тома Николић у друштвене мреже.

Тај текст о женидби Додиковог Сина и Булиџе из Бихаћа, био је глуп и када је написан.

То што га је сада неки портал пренио, а крвожедни и празномождани коментатори дочекали на виле, рогуље и бајунете, само је савременија и прецизнија дијагноза Јавности.

Јавности. Јер ту нема ни Медија, ни Новинарства, ни Етике, ни Савјести.

Нема ничега.

Зато је Андреа Вуковић написала добар Апел. Али не знам коме.

Она је, као и највећи дио, залутала. Он више не може да нађе пут. Када је то схватила, написала је Апел. Са Великим Залуталим Закашњењем.

Јер, баш да је Додик напоштенији политичар на свијету, да вози Трабант, а не стару Бубу, као онај богаташ Мухика, да има подршку већу од Вучићеве, стварне и лажне заједно, по чему је за Јавност битно да се жени његов син.

Зна ли на то ико да одговори.

Дабоме да не зна.

Зато што је наша Јавна Свијест, и свака појединачна, која се воајерски, онанитативно, из петних жила и мудних можданих ћелија, упире да буде у Јавности, сегментирана од Турског Јетрвлука, Сокачког Пексинлука, Умишљеног Присвојеног Стрвинарства и жеље, можда и људске, да се у нечему буде важан, али без икаквог рада и по сваку цијену, по цијену и своје и туђе крви.

Зато се не ради о Слободи Говора. Како то зове Андреа Вуковић.

Ради се о Слободи Гована.

О Отвореној Септичкој Јами.

Мало упозорење. Нећете је више никад затворити.