СРБИЈА.

ВУЧИЋЕВА ЕРА

ПОНИЖАВАЈУЋЕГ

БЕЗДРЖАВЉА.

Бездржавље Србије није почело са Вучићем. Не треба грешити душу.

Али и он је, раније, допринео томе. Вировитица Карловац Карлобаг један је од маркера Србијанског Бездржавља.

Бездржавље Србије није почело ни за време Милошевића. Ни за време Тита.

Бездржавље Србије почело је са замком званом Југославија.

То ће се касније показати. Јер се та прва Југославија, и све касније, могла искористити и другачије.

За губитак Косова није крив Вучић. А ни Дачић, Тадић, Николић.

У његово време је само званично, папирно, бриселски, капија Србије премештена посве близу кућним вратима Србије.

Још за време Тадића, писао сам Поставите Границу према Косову. И завршите то мучење једном. Боље је да неко то уради за један дан него да се цела Србија, и сви Срби муче деценијама.

И понижавају.

У низу свих ових које сам набројао, рачунајући и оне пре Милошевића, Вучић је најлошији ђак.

Са болесном потребом да увек има све петице.

Кад другој деци Ружна Учитељица да песмицу да је науче напамет, неки науче, неки не науче. Кад Вучићу Ружна Учитељица, и пар Учитеља Дрипаца, дају да научи песмицу, он је научи и испочетка и одострага. И схвати да треба да је рецитује и у Влади, и у трамвају, и у Бриселу, и у Обреновцу, и Америма, и Ангели, и Рами, и у Фекетићу.

Сад ће и Колинда да чује песмицу.

Прво сам Предсједнику Николићу одрецитовао песмицу. И ником, али ником, је нисам више рецитовао.

Србија ми је прво била смешна. Прво са Тадићем. Па ми је била смешна са Вучићем.

Сада ми Србија постаје жалосна.

Постаје ми је жао.

Није ми жао Хрватске. Хтела је Неовисност. Ето ти Неовисност, јебла те Неовисост. И најебала је. Скоро пропала.

Србија није хтела ништа. Није знала шта хоће, што се сведе на исто, само са мало више претходне трагике. Па је опет најебала.

Искључиво због одуства вођства.

Вучић је најсветлуцавија слика у том тужном низу лидера Србије.

Вучић је оличење и овековечење Понижавајућег Бездржавља Србије.

Дабоме да знам да у сваком раздобљу, за време сваког вођства, постоје кораци који се не могу избећи. Ни кораком на страну, ни кораком назад.

Али и такви кораци морају да се подузму на државни начин.

Одбацујући као потпуно стендап тачке, представе типа Фекетић, Диковић на Насипу, Космајац кога не смемо да поменемо и слично, треба само обратити пажњу на Бриселски споразум, од његовог Дачићевог почетка па до некидањег потписивања неког папирчета с ногу, на столу, у некој гардероби. Чиме Србија није постигла ништа осим да се каже да на Северу Косова има Срба.

Можда и није могло да се постигне више.

Али могло је да Србија као Држава седне за сто са Бриселом. А на столу заставе. Уговори, протоколи меморандуми, посушивачи, пиз дале пематере. Може и Тачи. Нека седи негде у углу, са Госпом Могерини.

А не да се правосуђе предаје Косову у нагуженој пози преко стола.

То је понижавајуће саопштавање. Не да Србија нема Границе. Већ да није Држава.

И. Тек објављено. Вучић иде на инаугурацију нове Предсједнице Хрватске.

Болесна болест за присуством на сваком сеоском прелу.

Баш да и није рекла Војводина и Србија, нико од вођства Србије не треба да иде тамо. Због Олује. Због тужбе за Геноцид. Због Ћирилице.

Србија на тој инаугурацији ништа не може да добије.

Осим понизности.

И осим што ће Колинда и Колиндићи имати прилику да виде једночинку смешне патетизације једног Председника Владе Србије.

Србија мора да стане пред огледало и погледа себе у правом светлу. Кажем Србија. Јер кад стане Вучић он не види себе. Види само Историју. Види Државу. Види Србију. Он мисли да је он све то.

Србија мора да се умије, зачешља и уозбиљи.

И да схвати да нема другог пута осим оног који је пред њом.

Али њиме мора да иде ко човек.

Нажалост. То неће моћи за време Вучића.

Вучић се не може променити.

Терет пада на све друге.

Србија мора да изнедри вођу.

Што није нимало лако.

Јер. Ако то успе, биће то први пут после много, много деценија.

Овако ће то, до краја, за који нико не зна какав ће бити али сви знају да ће бити, бивати све смешније, све тужније, све патетичније, све јадније.