КАКО ЈЕ МРЕЖНИ КАНЦЕР
ЗАХВАТИО СРБИЈУ
БЕЗ ИЗЛАЗА

 
У ова Протестна Времена Српска, свака мрака испливала је на површину.
Студенти, засад, одолијевају да се ставе под нечију шапу и палицу.
Барем то тако, на површини, изгледа.
Али, изгледа да их је ипак неко индуковао и окупио. Јер су на овим окупљањима на Славији и около, упадљиво превладавала Српска Обиљежја. А има и снимак гдје некима отпимају Заставе ЕУ.
Обзиром да нису досада износили неке српске националне ставове, то мора да буде чудно.
Ну.
Већи је проблем цијели мозаик који у Србији бивствује одавно.
◘ Југошовени.
То је широк и аморфни слој, али огроман је и надилази све друге слојеве. То су они који су увијек за комшије, који су одњеговани на сиси Браства и Јединства и у коме су, једино у њему, могли бити неко и нешто, њихови родитељи. Данас они држе позиције у свим областима у Србији. Њих су сви истријебили и растјерали, Словенци, Хрвати, муслимани, али у Србији их нико дирнуо није.
На сцени су и дјеца и унучад.
◘ Западаши.
То је слојевит слој.
Они које је Запад врбовао на разне начине, од студијских боравака до конкретних плаћених ангажмана.
Они који дјелују кроз НВО, Покрете, Странке... који стално искачу као нови Слоганаши. Стани, Крени, Промени, Покрени, Окрени, Педеру, Готов је Отпор, Црвен Бан, Црвен Длан...
◘ Либераши.
То је образованији слој који коријене вуче из Противкомунизма и ситуирао се у политичким и економским ареалима. Они имају своје представе о Либералној Економији и Појединцу. Нигдје не виде Нацију и Државу.
◘ Еуропајаци.
Класични Српски Комплексаши. Тамо је све добро, овдје ништа не ваља. Они нису неки Ударници Еуроинтеграција. Али јесу они који ништа неће учинити за Државу и мирно ће да гледају како Вучић и његове камариле раде све ванинституционално и анархијски.
◘ Противрусијанци.
То је амалгам оних који су незадовољни презентацијом Српске Историје, русофобни модернисти, воајески западофили...
С њима су и они који су поротив Кине.
◘ Равнокосоваши.
Њима је све равно, њима је свеједно што је предато Косово и Метохија.
Њима је свједно и за Србију.
◘ Службаши. Конкретан слој, српске и страних тајних служби. У коме се не зна ко за кога ради. Служба мора да толерише да њени припадници раде и за друге, тако добија оно што не би никад добила. Али и губи и жртвује дио Државе.
Они су изненађујуће масован слој и веома моћан. Они управљају Протестима, формирају Странке. Налажу шта да ураде у конкретнимк ситуацијуама, утичу на Јавно Мнијење...
-------
Све то, у Србији, само значи да нигдје нема Србије.
Да Србија нестаје.
Између тих слојева, немогуће је доћи до масовног броја Националних Људи, који би се окупили око Националне Платформе. Око Савремениог Српског Суверенизма.
Појава таквог Лидера, и Странке, више није могућа.
У том Мозаику се одвијају студентски Протести.
Славија је симболично мјесто.
Они могу кренути на Важдовац, на Право, на Теразије, према Нишу...
Могу окренути на било коју политичку страну.
Само на српску не могу.
 
 
 
 
 
 
 
 

ВУЧИЋ И ЂИЛАС,

ТАНДЕМ ЗА НАРЕДНИХ

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА

Србија ме не занима.

Јер, не могу ништа да учиним.

Занима ме утолико уколико ће њено стање, њено срање или неки луди вођа, да утиче на судбину Републике Српске.

Конкретно, мене је страх да ће Вучић да ријеши Косово и добије ново наградно путовање Лидер Србије и Региона, и да даље распродаје Србију а успут да Прави Сарајево и штроји Републику Српску.

Шаптачи Вучићу су феноменално проучили Србију.

Они су тачно предвидјели каквог Владара Србија, након Милошевића, треба, шта он треба да прича а шта да не ради и шта Србији треба дати као анестезију.

Они тачно знају колико Нацицонализма, данас, Србија може да произведе. Колико Просјечног Бирача занима Држава Србија.

Они су најбоље схватили шта значи, Иде, бре.

Ђиласов Савез За Србију окупио је највећи дио Опозиције. Али, колико сам упућен, само Вук Јеремић има дио страначке структуре по Србији.

Све остало је салонско лелемудје.

Пред Србијом, ако не жели да се претвори у Тиху Трулеж са украјинским синдромом распада, стоје два задатка.

◘ Србија се мора зауставити. Она је Воз који иде низбрдо а нема ни Жељезничку станицу, ни машиновођу, ни кочничачара на крају задњег вагона.

◘ Србија се мора ријешити Вучића и свијести на којој он плови и плива.

То су веома тешки задаци.

Скоро неоствариви.

Обзиром на Политичке Снаге којима сада располаже Србија.

У којој неки Пинкаш пише јавна писма Вођи Опозиције.

Да би се та два циља, која нису само два, остварила, потребна је Масовна Свијест и Масовна Подршка.

Вучићу су то омогућили.

Претакањем Радикала у Напредњаке.

И форсирањем Пинк Живота Србије.

Опозиција мора да страначким плаштем прекрије Србију и тако створи основ масовности.

А да на Масовну Свијест дјелује сасређеном ватром.

Тридесет тачака Програма Савеза За Србију је широко и небитно. Идеализвано и несхватљиво.

Ништа, данас у Србији не можете постићи ако кажете Нећемо признати Косово и нећемо му чак дати ни Столицу у УН. А камо ли ако причате да ћете изградити Демократско друштво, и слободне медије, и фер изборе, у складу са најбољом европском праксом. Иди, бре.

Ви морате пробудити Србију.

Ви морате Србији саопштити да је Нација.

Ви морате поново родити Национализам и Понос.

Ви морате Државу окренути наопако.

Од обчичног неолибералнг буњишта, у најтврђи етатизам мађарског типа.

То можете извести само Државним Ударом или Масовном Свијешћу.

Овако, Ђилас и сва та Опозиција, само ће, трајно, бити добра Позадина, Комора и Логистика Вучићу.

ВУЧИЋ У МРЕЖИ,

СРБИЈА У ГВОЖЂИМА

Нећу сада да бацам грах како је Граничар са Карловца и Карлобага, Аритметичар за Сто Муслимана, постао љубитељ и цјенитељ Лезбача. Па је једну такву одмах поставио за премијерку. Код наке Зоране.ах. Па су њу, кад су видјели како паметно прича у Давосу, одмах позвали на састанак код Три Билдерберга. Да се Срби не досјете.

Анализираћу само тривијалије.

Вучићеве Државничке Посјете.

Одлазак у Турску. У Беч. У Загреб. Најављени одлазак код Макрона. Облијетање по Маргинама. И одлазак код Путина.

Јасно је да је Вучић звечка ухваћена у Мрежу и да из ње не може изаћи. Та мрежа за Србију значи да су активирана Гвожђа за најљућу дивљач.

Србија је ухваћена и тешко може да се извуче.

Вучић то зна и покушава да плачкопиздуљски оправда те своје активности. Те, ово радим ради Наше Деце. Те, ово је да се будуће генерације не муче и не троше своје време. Те, ово је због компромиса. Те, ово, те, оно.

Могуће је, заслијепљен својом болешћу да буде неко и нешто у Политици, да изађе из тог вјечног другоразредног траншеја, да није ни примијетио ни схватио ушта су га увукли када су му обећали да ће добити Странку, да ће Николића одјебати, да ће му уштројити и устројити Опозицију.

Јер они тако раде.

Кад су ме, као министра, Жак Пол Клајн и остале Охаеруше, питали да ли сам за Јавни Телевизијски Сервис, као концепт, рекао сам Јесам. Значи и на нивоу БиХ. Нисам.

Њима је потребна једна ријеч.

Бил волио бити Навласти. Бих.

И готов си.

Макрон је типичан продукт и представник Мреже. Зато ће и примити Вучића.

Ердоган је типични сулуди Геостратешки Отоманац. Зато га је намамио, са Бакиром, у Истамбул, да би га одвајао од ССС, Србије, Срба и Српске. И везао за Анкару и за Сарај.

Ни Турска, ни Француска, ни Беч, немају никакав интерес да уважавју ни помажу Србији. Имају само територијалне интересе, или глобалне, или своје болесне.

А Путин.

Путин то све зна. И зна да овај не може да се ишчупа. Да нема начина да га се сруши. Стога настоји да га веже за себе. Колико је то могуће. Одликовања Николићу и Вучићу то јасно потврђују.

Ми с маљчиком причамо само зато што морамо.

Русија ће чекати да ЕУ, преко Охаера и ПИК-а, овдје потпуно протруне, да Косово онемоћа на путу признања, да се Амери забаве другим подручјима, па да се још учврсти у Србији.

Зато трпе Вучића. Јер знају да послије њега не може доћи бољи. Само гори.

Ну.

Квалитет Вучићевог Политичког Карактера је никакав. И то је додатни проблем Србије. И њеног Политичког и Географског Достојанства.

Ситуација у коју је увучен, да га Колинда зове у Загреб а сви остали у Хрватској га касапе и досољавају, није прихватљива за нормалног политичара.

Ја бих истог часа одустао од посјете.

И позвао Колинду у Београд. А онда јој организовао велике протесте.

И, у погодном часу, рекао Плачи мало, чики на рамену. Слободно се исплачи, усташкињо моја мала.

ДИРЕКТОР ЦИА

ЧИТА МОЈЕ

БЛОГОВЕ.

И БОЈИ СЕ КИНЕ.

Чим сам, некидан написао да Тројка ССС, Српска, Србија и Срби, треба да се окрену Русији и Кини, јер ће једна од њих, у током овог вијека, завладати Свијетом, не војно и не силом, одмах је скочио извјесни Ђуро Помпео и изјавио да је Отисак Кинеске чизме већи у Европи од руског.

Указао сам на посјете Кинеског Предсједника, и Путина, Србији, након чега је, одмах, дотрчао и Јапанац. И рекао да је осим тога све гољо голи. И да се таквима и иде.

Вођство Србије није схватило те посјете.

Вучић се и даље фићука по Турској.

И соколи се како ће ићи код Малог Бржитиног.

Кина је опасност ЕУ и НАТО Пакту, и САД, не због тога што има унутрашњи раст, или због тога што жели да поклапа Земље, већ због тога што дјелује озбиљно, ради на дуги рок и уважава свакога као партнера.

НАТО, ЕУ и САД само покоравају и територијализују. Они не знају шта је Држава, Народ, Вјера, Култура, Традиција, Цивилизација.

Русија и Кина то знају.

Дакле, ако баш ништа не знаш шта је добро за твоју НДД, која те је без заслуге и референци, изабрала за Вођу, гледај против чега су Амери. И тога се држи.

То важи и за Србију и за Српску.

СРБИЈА

НА НАЦИОНАЛНОЈ

ПРЕКРЕТНИЦИ.

И ОПЕТ ЋЕ

ПРОПУСТИТИ

ШАНСУ.

Таблоидиотизовано слуђена Јавност у Србији, постала је немоћна да сабере два и два.

Та болест се преноси и на умне, јавне и политичке људе.

Па промичу очигледне ствари.

А не само то да Вучић, као ППВ, као ПВ и сад, као ПС, перманетно лаже Нацију.

Долазак Пенса у Црну Гору и  тамошња антируска хистерија, тог класичног мекејнзијанера, означавање Црне Горе неким стубом стабилности и непозивање Вучића у тај караоке шоу прча и кича, три су важне чињенице које свако у Србији треба да узме у обзир.

Те три и оне двије из Бијеле Куће, о читању буквице и испраћају до капије, платформа су новог америчког притиска на Вучића и сљедствене вучићеве тортуре над Србијом.

Ево како.

Сада ће Вучић, увредјен и изненадјен, поново настојати да се наметне као Фактор Региона. На све могуће и немогуће начине. Биће то ријалити какав Пинк никада неће успјети да приреми.

Мислим да се може очекивати убрзање Унутрашњег Дијалога као и ново подизање голе нагужене позадине.

Друга Велика Чињеница која промиче Србији.

У кратком скором времену, у Србији су били Предсједник Русије и Предсједник Кине.

Двојац који води двије земље, које су, заједно, најмоћније на Планети.

Двојац који је дошао у малу, измучену, сушичаву Србију.

Који није дошао да помогне или донесе милостиње. Већа да покаже Шансу.

А онај ко ти даје Шансу не може умјесто тебе да је и искористи.

Истоврмено, амерички Президент неће никада доћи.

Добро Президент. Али могао је Пенс да дође из Црне Горе. Што би, дипломатски и стратешки, било логично. Да начини равнотежу значаја. Да покаже колико је Америци, па и Нато Пакту, стало до Србије.

Али дошао није.

Зато што очекује да ће то Србија, читај Вучић, сама обавити. И боље него да долазиш у Београд.

Несрећа Србије је што нема Политичке Снаге, Политичке Странке, која ће зауставити Ријалити Вучић. Која ће прекинути преговоре са ЕУ. Која ће преокренути геостратешку бусолу Србије. Која ће обуставити и охладити нормализацију са Косовом. Која ће се окренути Пољопривреди Србије и извозу тог блага као првом кораку економског опоравка.

А то значи да ће Србија јамачно пропустити прилику.

И да је питање када ће опет Велики Рус и Велики Кинез да дођу у Београд.

Република Српска је угрожена таквим развојем догађаја.

Иванић и Вучић, у Београду, извикују односе Срба и Бошњака као кључне. Они нису кључни ни у БиХ, ни у Србији.

Они су само формула да се Срби и Српска потчине. По истој формули као што се Вучић и Србија потчињавају Шиптарима.

Да би задржала Пут Самосталности, Република Српска мора задржати Политику Хладне Коегзистенције према Сарајеву и Бриселу.

А Србија, ако је сјети, сјети.

ПОЛИТИКА

КАО ПРЕДСТАВА,

ИНАУГУРАЦИЈА

КАО КРАЈ

Александар Вучић, као ималац Животињског Нагона Опстанка, што је на Балкану обавезно потребна особина Политичара лидерског формата, и као ималац Животињског Погона, најмање подсвјесно зна да сваки практични Срби, чим те види на почетку, у себи, крене пјесму Растанак се примакао.

А Вучићев Минули Почетак је тако обиман и осебујан да је тешко прогнозирати да на сљедећим изборима може поштено да побиједи.

Барем, поштено као на овим, предсједничким.

Стога Вучић и прави Представу од ове Побједе. И још ће је правити.

Јер, за крај нико не може да јамчи.

То што у Србији нема истинске политички артикулисане Опозиције, јаких опозиционих Странака, то му није никаква гаранција. Но је сумрачна чињеница.

Најлакше, најполитичкије и најдемократскије, паднеш кад имаш здраву Опозицију.

Цијела Повест Постјугословенске Србије, празна је Политичка Представа.

Да оставим по страни Сви Срби у једној Држави. Јер то није Политика. То је Сифилис пристигао у мозак.

Али. Српски Милошевићевски Национализам са онаквом гарнитуром Политичара, на које се и сам Господ Бог крсти лијевом. Пети Октобар. Сабља. Убиство Ђинђића. Тадић. Победа Војводе над Хашким Тривијалом. Николић. И, сада, Инаугуација.

Све Представа до Представе.

Очито је да је Србија Нација, о Земљи је тешко говорити, која се оспособила да кроз Повест иде нако.

Добро је на то утицало петсто година под Турцима. Нити су се Турци пуно бринули што су доле Срби, нити су се Срби пуно бринули што су Турци горе. Над њима. То се увукло у Вјеру. А Вјера је генетски код нације.

Па су се Цркве дизале у брдима, неприступачне Турцима. Који нису имали елана да гањају Србе изван сокака, друмова и ћаршије. И, тако, Петстогодина.

Србија, спава, спава, спава, као Кумровец и они сви из Крлежине пјесме.

Србија саму себе не занима.

И то је њена дуга и болна суштина.

Стога су Лдери одсвакле, само не из Србије.

Овај Црнгорац, онај из Шамца, овај из Бугојна.

Мада са Бугојном нема никакве везе. Али то значи да са Србијом има још мање.

Александар Вучић не разумије Србију.

Да разумије, не би никад од себе, и од Србије, будалу правио.

То што Србија може да те трпи, не значи да прихвата и Политичко Будаласање.

У шта, неоспорно спада цијела Вучићева епоха. Од ППВ до данашњег историјског дана и Инаугурације. На којој ће се појавити и Вебер.

Све те Представе, а нарочито Инаугурација, нису у складу са Стварношћу Србије.

Многима је Инаугурација само још једна прилика за понижење Србије.

Иако Вучић у својој извитопереној представи о Политици, а нарочито о себи, мисли да је то потврда о Регионалном Олимпу, Пијемонту и Сили.

Озбиљни Национални Послови раде се много тише и у много мањим количинама.

Зато је вријеме да почнемо да се опраштамо од Вучића.

ЗОРИЦА БРУНЦЛИК

У УМЕТНИКЕ,

НАЦИОНАЛИСТИ

У ЧЕТНИКЕ,

СРБИЈА

У НЕСРЕТНИКЕ

Маказе Времена немају само две наоштрене полуге.

Имају их безброј.

У њима се тешко снађе и Јединка и Нација и Држава.

А њихова особина је да се лако и брзо тупе. Па не режу и не секу прецизно, већ кидају, ломе, прејаглавају, тако да се више не види оштра линија између одсечака, откидака, отпадака и окорака.

НДД Сфера, Нација Држава Друштво, која дође у ту фазу, тоне све дубље и дубље, обала је све даља и даља, небо све тање и тање.

Када је Време сасекло Србију, и Србе, у бившој СФРЈ, Србија, и Срби, се нису најбоље снашли у Времену Хиљаду Маказа.

Тај несналазак Србије коштао је Све Србе, изван ње, истребљења, изгона и уништења.

Осим Републике Српске.

Стога је, данас, важно не полетити одмах за Србијом. Стати, размислити, сачекати. Гледати себе, свој Опстанак и своју Самосталност.

Синоћ гледам тужну судбину Србије.

На Теве Пичк.

Иду Пичкове Звезде.

Жири је састављен по принципу Три Шаторуше, Једна Школарка и Један Народни Богомданизналац.

Тако је и све и у целој Србији.

Тако је и у другим земљурцима Сфрјишта. Али ме они не занимају.

Та Школарка, омражена је од почетка рада Великог Народног Жирија.

Коло воде Шаторуше. Преко земље Србије.

Народни Богомданизналац седи на крају. Буди и ти ту.

Зорица Брунцлик, из Српске Забављачке Странке, синоћ каже Истакнути сам уметник ове земље.

Њене Маказе Времена су стале оног тренутка када је Мира Марковић ставила цветак у косу и све певаљке погласила Уметницама.

Јер јој је то требало да њеног мужа и њену политичку технологију приближи широким народним масама, сексуалишући им, масама, матере уздуж и попреко целе Србије.

Зорица Брунцлик је од тада Уметница.

А онда се накотило те Уметности да су почели сву Србију да воде на јавно певање.

Огромна друштвена снага је те Зоричине реченице Истакнути Сам Уметник Ове Земље.

Али је и огромна истина о општем обезвређивању и употреби Појединца у лику Зорице, Уметности и Земље.

Те Маказе Времена, по којима Војници штрајкују због недостатка оброка, док Америчани бомбардују по Србији а Власт руши по Београду, док се Начелник Генералштаба вода по поплављеним насипима, док се народ слуђује Изборима, док је Косово за столом добрих односа са Србијом, а док Пинк пева, лаже и очи маже, док Зорица Брунцлик постаје Истакнута Уметница а Дара Сиса Мара председница НАНУ, Напредњачке Академија Наука и Уметности, ако се не зауставе, исецкаће Србију на фронцле, на шните, на конфете.

Само здрави Национални, Државни, Јавни критеријуми и скале могу да зауставе те маказе.

Иако су оне већ насекле сву поплаву фронци. Од Јелене Милић, Главне Уметнице Нато Пакта у Србији, до пиљежи опозиционих странака које ни уличним голубовима не могу да ремете посао а камоли Концерну ВАВ. Власт Александра Вучића.

И њих, Здраве Националне Критеријуме, сада је тешко васпоставити. Јер. Здрав Националист је аутоматски Четник, Фашист и Антиевропејац. Неко Светски а Србијански, безвредан је јер га са две три лажи уништиш таблоидно. Неко ко је Национални Издајник, на Власти је. Црква, у служби је. Али не својој и своје Пастве, већ у Служби Власти.

Јавност је пасторче. Не Демократије и Нације, већ Таблоида.

Такав Конфузоријум Вредности, стаће на страну Зорице Уметнице. А не на страну Александре Радовић.

Као што је већ стао на страну Александра Вучића. И као и много пута пре њега.

Зашто. Зато што је сличност, скоро једнојајчаност, између Зорице Брунцлик и Александра Вучића, огромна и неподношљива.

Као што је она синоћ цмиздрила у Жирију тако и Вучић цмиздри у Јавности, већ годинама.

Као што је она против Школарке, условним рефлексом, тао је и он против Здраве Националне Србије.

Очито је да Српски Конфузоријум Вредности законито избацује на површину такве таленте.

И да су Маказе Времена све тупље и тупље.

ПОЛИТИКА

СРБИЈЕ И ХРВАТСКЕ,

ЊИХОВИХ НАИВАЦА,

ИДЕ НА РУКУ

САРАЈЕВУ

Имају неке наслијеђене законитости које се тешко дегенеришу.

Скоро сватко тко из Хрватске оде у те еунијске институције, стразбуре, бриселе и циркусе, има потребу да глуми Дорис Пак. Цркотину.

Закачи се и понеки Словенац.

А они у Србији, којима је Брисел одшкринуо нека поглавља, посебна су прича. Они сматрају да је Централни Комитет Савеза Комуниста БиХ још увијек смјештен у Сарајеву. И да БиХ није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска.

А када се све просије, заједничко и хрваћанским и србијанским политичарима и политичарчићима, јесте да ће уважити све што се три народа договоре.

Гарнирунг типа Ми подржавамо цјеловиту БиХ, иако их нико ништа не пита нити шта могу да ураде по том питању, из Србије, или Након двије деценије од Дејтона, вријеме је за Уставне Промјене, али о томе ће одлучити народи у БиХ, из Хрватске, камелеонски је застор иза којег корист извлачи Сарајево. Бакир Чадор и Унитарна БиХ.

То је одуство храбрости, и на страни Хратске и на страни Србије, да се стане на националну страну.

А тај чврст став неопходан је. Без обзира колико би то негативно било схваћено у Бриселу.

Јер. Судбина, Опстанак, Срба и Хрвата у БиХ, без обзира што су њихове садашње позиције тотално различите и несразмјерне, виси о танкој нити.

Хрватска би требала да јасно каже да је за Трећи Ентитет у оквиру Федерације БиХ, што не ремети дејтнске границе ентитета нити жупанија и кантона, дакле Дејтон.

Србија би требала да каже да подржава дејтонску позицију Републике Српске. И да не помиње БиХ.

Јавно и нејавно подржавање Херцег Босне и Републике Српске, једне из Загреба, друге из Београда, може само да доведе до реалитета Сарајеа и Бакир Чадора. Подржавање цјеловите БиХ, даје вријеме Бошњачком Политичком Кругу, на шта он и игра.

А подржавање Договора Три Народа, јесте подржавање бриселске и вашингтонске силе у наметању договора.

Да ли је Дејтон био Договор Три Народа.

Дабоме да није.

Али рецимо да јест.

Онда је један Договор Три Народа довољан за ово мало историје.

А ону Маријану Петир Пак ћу неком другом приликом  да шутнем ногом у дупе.

СРБИЈА И ХРВАТСКА

О ДЕЈТОНУ.

УТРНИ СВИЈЕЋУ И

ОДМАКНИ СЕ ОД ПРОЗОРА.

Колинда Храбра Китаровић, јер са таквом храброшћу игра Државницу, скоро као и Вучић улогу Свјетионика у Региону, маломало, запути се по Европи, углавном да покаже оне своје двобојне комплетиће, па ћу је, ускоро, умјесто Барбикина Тетка, звати Пингвинета, и да, због недостатка тема за разговоре и објаве, саопћи нешто то изазива позор.

Вријеме је да се Дејтон мијења.

То ће она координирати, не. А за њу ће радити Брисел и Вашингтон.

Јер, њу брине стање у БиХ.

Из Србије, брале, са неколико мјеста истовремено, јер више нико није у стању да детектује гдје је Вучић тренутно, чак ни уз помоћ базних станица, тако да се чини да је, у истом трену, са Рамом, да је под прозором, да је у Касарни, стиже јавка Србија ће да поштује све што се три народа у БиХ договоре.

Неколико опасности се крије у овим изјавама, орлушинама над буњиштем и бујадиштем званим Босна и Херцеговина.

Пингвинета се није изјаснила о три народа иако помиње промјене Дејтона. Њена, и подршка Хрватске, може лако да склизне ка Унитаризацији БиХ.

Из два разлога. Један је да би се утркивала са Србијом у лидерству у региону. Други је што им Хрвати у БиХ више не требају а могу да им праве проблеме тражећи подршку за Једнакоправност и Трећи ентитет.

Вучић је, пак, поновио стару, префалсификовао, олињалу поставку дозлабога неоригиналног Бориса Тадића. Србија ће подржати све што се три народа у БиХ договоре.

То је за Српску и Србе толико опасна теза да сам о њој неколико пута напосе писао.

Јер, постоје, овдје, разни начини договора три народа. Неке убиједе обећањима о унитаризму а неке НАТО бомбама. Понекад затварају и у Бутмир.

Не знам за Хрватску. Али и о томе сам већ све рекао. Трећи Ентитет, подјела Федерације. То је једини пут да се растерети Република Српска и да БиХ опстане.

За Србију, међутим, знам.

Србија треба да на Републику Срску гледа, и тако се понаша, као на Другу Српску Државу.

То је најчистија подршка Дејтону.

Јер Српска је у Дејтон отишла, и у Споразум ушла, као Српска Држава.

Извитоперице које су се у међувремену догодиле, не треба да замагљују очи Србији.

Република Српска, да би ојачала свој положај, а ослабила Србијин самозаљубљени колаборационизам давања шаком и шајкачом Бриселу, треба да затегне пут према Бриселу, да повуче ручну, да почне да поставља упитнике и захтјеве за видљивом економском помоћи. Кредит за аутопут то није.

То све треба радити брзо. Не чекајући Национални Програм Републике Српске.

Јер, Србија и Хрватска, кадгод немају шта да раде, забрину се за БиХ.

А углавном немају шта да раде, јер их нико ништа не пита.

Кад се Србија и Хрватска истодобно забрину за БиХ, овдје се може, у току ноћи, већ, очекивати тешка воденаста просерица.

УЗДАЈ СЕ У КЉУСЕ

И У УЛИЧНЕ ПРОТЕСТЕ,

САМО УСЕ

НЕ УЗДАЈ СЕ

Краду побједници ал краду и Цензусаши.

Србија Јуче Данас Сутра.

Актуелна епизода са Цензусашима у Србији, каквих је формирано више него што сироти Цензус може да поднесе, долази до свог финала.

Неко од њих је запријетио да ће организовати Уличне Протесте. Ако их се децензусира.

То није оно Слабом Курцу и длаке сметају. Већ Кад немаш Курац трљаш длаке да расту.

Ако оставим по страни све могуће варијанте крађе и манипукације, јер са ове даљине то није могуће знати за какавтакав оквир тврдње или става, могуће је, само, сумњати у то да је прво објављено да Вучић и Србија имају 58% а остала сића није ни близу Цензуса а да се, касније, предзору, почело масовно цензусирати, најзанимљивији политички феномен у Србији је та пријетња Уличним Протестима.

Како они који не могу да скупе Пет Посто, могу да пријете Уличним Протестима.

Како то да Улични Протести постају Институција Система.

Како то да се Улични Протести потежу у ситуацији када се знало да ће Вучић побиједити. То што је била дилема колико није била дилема како. Свим расположивим приручним средствима које му Власт омогућава.

Тако се у Београду дошло у идентичну ситуацију као и у Бањалуци.

Они који не могу да побиједе на изборима, пријете побједом на улици.

Улица не може да буде рјешење у какотако организованој држави.

Јер та Цензусрана Опозиција у Србији годинама, као и сва јавност, гледа шта ради Вучић и не подузима ништа. Да барем смијешно штракује глађу, као ономад Николић. Ништа. Још и скоро сви саучествују са њим у уништавању Србије. Оног политичког, институционалног и економског дијела Србије.

Цијела та по трећи пут пропала опозициона булументарија, није прстом мрднула да покуша да уједини незадовољство, ако га има, да му нађе заједнички множитељ, да каже Народу и Јавности шта хоће, шта може и шта предлаже Србији.

Сада, када је Вучић потпетио Српску Напредну Странку, када је, како изгледа, шутнуо Дачића, када је остале размрвио ко сунце и мрмци балегу, када је себе изједначио са Србијом, јер Он и Србија побјеђују уједињени, сада би позвали Народ Сербски на 27и Март.

Нисам за то.

Кад дозволиш да те јебе Вучић, нек те јебе и Карић, и Љајић и Кркокркић.

Тако је и у Републици Српској.

Опозиција, по задатку и налогу Странаца, пуних десет година добошари Режим Лопови Криминалци Пљачкаши. Бирачи пуних десет година гласају за ту Власт.

Сада, у октобру који први дође, а Опозиција у Српској би да не дође још барем десет година, локални су избори. Нема назнака да ће се негдје, што се тиче Опозиције, убрати каква златна побједа. Нема ни Власт неку узгојицу, додуше.

Али, Опозиција би хтјела Уличне Протесте, пред изборе.

Очито је да желе да Властима Српске прије избора узму оно што би Опозиција Србије Властима да узме послије избора.

А ни глогиња немају.