3067.
АНИКА,
ОХАЕРИКА
И АМБАСАДИКА
У НАСЕОБИНИ
Дође такво вријеме. Друштвено
ткиво, жиле, живци, кости, кожа, не могу више да издрже заједно, све се упали,
усврби и ужари, поискачу пликови, чиреви и гној, цијело друштво и све што има у
њему, отишло би ил уземљу, само да се отвори, ил би скочило унебо.
Тако је било и у Насеобини,
ономад, кад је почела посљедња деценија другог, Великог Миленијума. Све се
извратило. На путевима су прављене капије и вратнице. Мостови само што нису превртани
на леђа, људи су почели чувати краве са пушкама а они правовјернији почели су
продавати краве и куповати пушке.
Кад је нестало крви,
муниције, пушака, пара и крава, завршио се рат у Насеобини. Они који су
наговарали Ћоркане да музу краве са бестрзајцима, остварили су своје циљеве,
Ћоркани су заборављени. Или су побијени. Или похапшени. Па осуђени. А неки су и
помрли у казаматима.
На половини посљедње
деценије Великог Миленијума, у Насеобину је дошла посебна женска, која, иначе,
у вароши, касабе и насеља, долази једном у сто година.
Дошла је Охаерика.
Посебна је била по томе што
је била и љепотица, и богаташица, и мирисаница, и курва, и управитељица, и
владарица, и лажовница.
Изроди свијет, понекад, жене
које се одметну од онога што им је бог дао. Да буду мајке, чуваркуће, да буду
извор живота, доброте и љепоте, извор љубави, среће и милоште. Па постану
јетрве за заваду, курве за наваду и небо за непогоду.
Охаерика је, као и Аника,
користила ону женску ствар, као и свака курва. Али мање за курвање и
задовољавање усјемењених памети мушких а више за владање њима и Насеобином.
У нечему је била и гора од
Анике.
Аника је писару издиктирала
овако.
Ти си Прото Добрунски а ја
џизлија вишеградска. Нурије су нам подијељене и боље ти је да не дираш у оно
што није твоје.
У ствари, у свему је
Охаерика била гора од Анике. А нарочито гора од осталих курвица које су се
врзмале по Насеобини. Била је нека Амбасадика. Помињала се и Ебертика. Долазила
је и Емемефика.
Али ниједна се није
сексулано иживљавала над Насеобином као Охаерика. Она није дала Проти протино,
Уставцу уставно, Народима народно, Закону законово.
Све је било њено и свима је
она одређивала судбину. Ти ћеш доћи ујутро што раније, ти што касније, ти нећеш
никад, ти ћеш понекад.
И тако двадесет година. У два
миленијума.
Насеобина се потпуно
исцрпила. Смежурала се, осиједила. Излудила.
Охаерика се затворила у
своје дворе и столовала на љепоти, парама и моћи коју су јој давале Аге Миљацкине.
Повремено је стизала вијест да Охаерика чека боља времена, украјинска,
сиријска, па да искористи своје искуство за владање и потчињавање.
Али народ је увиђао да је
прошло њено. Многи умнији су говорили да ни по јада што је прошло, него што је
упропаштено. И што се још упропаштава. Што још побире по Насеобини оне које ће
пустити под сукњу. И од њих начинити мушке курве. И натјерати их да се, пред
њом, међусобно секдсулано сладострасте.
Тако се причало да је на
синији званој платформа, окупила неке мушке главе из разних сокака Насеобине и дала
им тепсију пите од жарике и буњике. И двије, три, кашике. Неки су дошли и са
црним кожним торбама.
Па се и о томе престало
причати.
Насеобина се лијечила
заборавом.
Људи се почели међусобно
оптуживати и слати заптије једни другима. Нестало је сексуалног прохтјева према
Охаерики.
Као да је неко чекао
прилудог, малоумног, брата јој, да је пекарским ножем једно јутро прикоље.
Па да се Насеобина, опет,
врати у тму, мемлу, жабокречину и комарчевону.
Док се не растеле краве и не
набаве пушке.
