3057.

ФЕРДИНАЦИЈА БиХ

И РЕПУБЛИКА СРПСКА

Босна и Херцеговина састоји се од два ентитета. Од Фердинације БиХ. И од Републике Српске.

Фердинација је најновије генијално име које, коначно, све оно што нису Срби, Четници и Српска, лоцира у Сарајево. А и на безболан начин се искључују Хрвати. Гдје су били кад се пуцало на Франца. И јаукало за њим.

Фердинација БиХ је и симболично име. Тиме се сва Федерација, а нарочито Сарајево, поистовјећују са Францом Фердинандом, који је, прије стотину година био Жртва дивљих Срба, Четника, Шешеља, Агресора и Лосгеноцидаша. Само су Срби муслимане у тој Младој Босни, као и увијек, користили зарад украса и зарад својих Великообљајских аспирација.

Фердинанд је добар за Фердинацију јер је телепатски повезан с њом. Као Жртва са Жртвом.

Дабоме. Тај унутрашњи колективнописхолошки порив Федерације, односно Сарајева, користе разни Ћоркани из Европе. Неки Бернар Лево Мудо, физолов из Француске. Па Бјорн Енгесланд, Хелсиншки комитет Норвешка, близу шарафа.

Који је довео и сина у Сарајево, да види историјски град о коме Норвежани знају колико и ми о шарафу на глобусу.

Али му није сметало да каже да је споменик Гаврилу Принципу у Источном Сарајеву деструктиван потез.

Није, наравно, Бјорн, наиван као што сере.

Непрестани су захтјеви да се избрише Српски Идентитет са овог великог подручја. Сарајево је само једна од ознака на тој великој ратној карти Деидентитетизације Срба.

Зато не требају ни Стопе Гаврилове.

Зато неко предлаже споменик Фердинанду у Сарају.

Заборављајући да фердинанд у том свом времену није значио, у политичком и државничком смислу, баш ништа.

Споменик Фердинанду у Сарајеву био био исто као и споменик Незнаној Бечкој Курви.

Ну. Он је, и споменик и Фердинанд, важан за Сарајевску политику унитаризације БиХ на начин да се елиминишу Срби. Сарајевска Мини Отоманска Царевина не жели да потчини и подвласти Србе. Жели да их елиминише. Заједно са Српском.

Изетбеговићева прича са источносарајевским Есдеесовцима, тај Бакиров Медекс, а Бакир је изданак очаравајуће сарајевске школе чији прваци знају да меде да би и хоџе почеле да се крсте у налету екстазе и заноса, само је један од почетних корака елиминације.

АОП, Амерички Отправник Послова, Хил, критикује Власти Српске поводом осуде угошћавања Бакира у Источном Сарајеву. Као, ми нисмо за мир.

Не знам колико свјетских ратова треба да организујемо, па да међународне прилуде схвате да се овдје народи, нације, не многу да гледају а камоли да се мире и суживљавају. Да схвате оно што је Андрић схватио о 1914. Да схвате ко је на којој страни. Да схвате да се не ради ни о каквом приземном кориштењу националне и националистичке реторике како би се добили гласови на изборима.

То је тако плитко тумачење да ме срамота што сам ишао и у први разред осмољетке а да о цијелом школовању и читању и не говорим.

Политичари у БиХ, каквигод су, држе воду и чувају чабар. Да нема странака и политичара, да неким чудом оставимо голе и саме народе у БиХ, за двије године би и задња босанскохерцеговачка глиста била набијена на колац.

Ако није Четрнаеста ником, осим Андрићу, отворила очи, покушајте прогледати данас, ове Четрнаесте.

Не морамо ратовати.

Довољно је да се само мало разиђемо.