2778.
ПОДРЖАВАМ
БАКИРА
ПОД ЊЕГОВИМ
БАРЈАКОМ
ГДЈЕ СУ
СРПСКИ ГРОБОВИ
ТУ ЈЕ СРПСКА
ЗЕМЉА
Али и саосјећам у
проблемима које ће он и муслимани имати због тортуре и самотортуре том
идеологијом. Мада за њега само учтиво, јер се одукатио и, у завршници, ЈМС.
У великом интервјуу
сарајевским Џенанима, Данима, Синба Кир важно изјављује Никад се неће створити
услови да се Сребреница, Томашица, Мањача, Кератерм и још пет стотина масовних
гробница... одвоји од Босне и Херцеговине.
Одмах сам препознао
Шешеља. Мада нисам препознао Бакира у Хагу. За тамо је био његов отац.
Подржавам Бакира јер
то о Српским Гробовима најлакши је пут распада и разиласка.
Ако хоћеш нешто да
изгубиш, само то прогласи својом Светом Земљом.
Унесрећење босанскохерцеговачких
муслимана почело је оног тренутка када је у главама њиховог вјерског, културног
и политичког вођства, националног никад нису ни имали, часовник стао на
Отоманском Вакту.
Тај часовник је био
заустављен и у глави Бабе Му Алије.
Бабо је, зна Син,
за БиХ жртвовао Мир.
Бабо је, Алија
Изетбеговић, званични, легитимни и самоовлаштени геометар гробница муслимана о
којима говори Син.
Мада не знам да
постоје гробнице на Мањачи. То Бакиру треба као стратешка тачка контроле над
Бањалуком.
Кад у главама
вођства једног народа, једне велике компактне вјерске групе, свеједно, часовник
стане, закашњело и ретроактивно, у неком другом времену, судба народна није
извјесна.
Зато би се, због
добрих људи муслимана, обичних и напаћених зачуђеника и преживљеника историје,
која се овдје зајебавала са свим па и са њима, Бакир и други Бакири, требало
обазривије да односе према колективитету којег су једном већ унесрећили.
Јер ово што говори
Бакир јесте отворени позив на рат. У који неће он ићи, ни његови. Него, поново,
они из гробница које је Алија Изетбеговић исколчио.
Тај однос према
свијету и вијеку, Босфорски Однос, поповања с висина и прописивања Јавних
Хоџиних Записа, велико је, у ствари, градилиште Муслиманског Аутизма.
Јер, опште
поповање, шта ко смије радити, шта ко смије мислити, шта ко смије рећи, као у
случају Бандића, затвара муслимане у тешке тврђаве колективних свјесних и
подсвјесних комплекса који ће негдје, у будућности, само кад се намјести,
повући, као црне рупе, њихову судбину у ништављење.
