2269.
ЛЕПО ЈЕ
ШТО СМО БРАЋА
АЛИ НИСУ НАМ
РОМАНИ БРАЋА
 

Лепо је и што смо Срби. Мада није лепо што су неки Босанци. Тешко Шумадинац и Босанац могу да буду браћа.

Лепо је што Републику Српску и Србију спаја један језик. Српски. И екавица је лепа. Ко зна да је говори, понекад је мелодичнија од ијекавице. И ијекавица је лепа. Мада нови нараштаји имају проблема. У Србији је горело. А овдје. Да ли је горјело, горијело, горило, Маму Му Јебем.

Мада није лепо што је Србијански Српски пун турцизама.

И лепо је што је Завод Републике Српске за уџбенике и наставна материјално техничка средства расписао конкурс за необјављени роман на Српском Језику.

Није лепо што је стручни жири изабрао три србијанска романа међу кандидате за награду. Није лепо, јер овдје има већих тема за роман. Не кажем да има већих писаца. Али сиромашинијих има. Само што не цркавају од глади. На крају њихових књижица, наших, овдашњих писаца, увијек стоји Књигу помогли Месар Дуле са петнаест марака, Мокросувоинжењеринг са двадесет марака, Шаторкомерцкрк са четрдесет марака. Али не пише да је писац остао дужан добром Милану Стијаковићу, Арт Принт, хиљаду и двјеста марака.

Пошто је жири доиста стручан, морам да се сложим да су србијански романи квалитетнији. Мада писце не знам. Нисам ја толики писац да бих знао сваког писца.

Завод за уџбенике је погријешио у најбољој намјери.

Свесрпскојезички конкурс за необјављени роман јебао је овдашње романописце.

Не треба да награђујемо србијанске романе. Они имају своје награде. Писац из Републике Српске никада неће добити Нинову награду.

Да постоји Министарство културе у Републици Српској, послао бих га УПМ. Али би могло ускочити Министарство Просвјете, Културе и Четвртог Павиљона. Па да се избори за буџетска средства по којима ће се плаћати штампање сваке књиге у Републици Српској из области књижевности. И организација сваке изложбе слика.

Док се ми преко награда изборимо за културу, одоше и уши и јајца.