2260.
ВЕЛИКА
ЛАТИНКА ПЕРОВИЋ
И МАЛА СРБИЈА
 

Јел она Латинка, јеби је.

Латинка Перовић, Латинка Либералка, Латинка из Цека, била је једна од најљепших либералистикиња прошлог вијека. Добро. Сад вријеме узима оно што је природа дала. И ја сам прије био пуно љепши али мами у породилишту увалили туђу ругобу. Јебига.

Али. Иако смо се подобро поругобили, не разумијем Латинку Перовић.

У великом интервјуу листу Време, ако сам добро схватио, због порталских превода, Лепа Латинка говори о свему и свачему. Историчарка. И типична продукција балканске неудогледне расправљачке колективне и индивидуалне болести.

А то значи Са веома мало аргумената.

Мени је запала за око њена теза да Идеја Велике Србије, идеја која ће окупљати све Србе у једној држави, идеја да сва подручја, крајолици и земљопути који у називу имају С, дакле и Аустроугарска, буду у Српској Држави Србији, живи одувијек међу Србима и да је та идеја и данас жива и да је по њој Србија припремала ратове у којима су Срби, како је касније дијагностиковано, постали агресори, геноцидаши и фашисти.

Латинкин аргумент за све то је неки разговор са академиком Исаковићем, на београдским тротоарима, у коме је он рекао да ће се то ССУЈД мортаи остварити ратом у коме ће погинути 86.000 људи. Али не у Србији.

Не знам шта се током прошлог века срало по београдским и србијанским тротоарима уопште. Београдски тротоари, аграмерски ногоступи, свеједно, једнако су смрдљива ризница као и одаје и ауле Цека.

Али знам шта мисли народ. И шта је мислио народ. Цијели свој скромни и празни вијек, крећем се међу обичним људима. И у Србији, и у Хрватској, и у БиХ. И то нису Фокус Групе. То су широке Демос Групе.

Не мислим да Антоније Исаковић није тако рекао. И још много српских тротоараца.

Али. Не разумијем како тај појединац, и скупина тих појединаца, може да твори једну политику цијелог вијека кад иза те политике не стоји народ. Лепа Латинка нема аргументе за то. Као што се и данданас не види, и не може се разумјети, шта хоће Латинка, зашта је она. Остала је на нивоу слободумног протеста против свега који је иманентан паметној, интелигентној и лијепој гимназијалки. И ништа више.

Ходио сам, дакле, тим Српскијем Зијемљем. Нисам никада чуо некога да говори, ни да шапће, о Великој Србији. Да изражава жељу, макар издалека. Да ми се повјерава. Ни у рату, у којем сам био у свим фазама кроз које је прошла свијест напаћеног српског сиротана. Чак ни моји родитељи, отац и дјед, који су отворено били за краља а не за Титу, нису никад говорили о спајању Осјечана и Србије.

Све што сам чуо, из очију несретника и сиротана, јесте страх за голи живот, голи опстанак, преживљавање било кога из породице. Јебала те Велика Србија. Јер, Срби, у Хрватској, у БиХ, на Косову, знају вијековима, да се увијек неко бори за те њихове иметке, за та подручја, те територије. И да у томе они први кркљају крв из презаних гркљана. Каква Велика Србија. По Латининој историологици, У Јасеновац су их водили зато што су, масовно, и девет кољена уназад, били сви за Велику Србију.

Али. Јебеш Латинку. И боеградске тротоарске разговоре. Који су, углавном, као и разговори упишаних пијаних паришких дама, током седамнаестог вијека, на тему нових мириса из далеких колонија.

Проблем је што се тај Вео Велике Србије претвара у мрежу оловних ланаца којима се прекрива Васцијели Српски Род. И која служи за све изговоре и дјеловања према Србима и према њеним двјема полудржавицама.

Србија јесте погријешила. И Срби. Али не у Великој Србији, него у томе што је са Хрватским Националољубима пристала да ствара нека јужнословенска срања. Умјесто да се бавила Државом Србијом.