2261.
МОЖДА
НИЈЕ ТРЕБАЛО
ДА ПОМИЊЕ
БАШ ДОДИКА
 

Рекао је Посланик Дрецун, Есенес, након Вулинове изјаве да Србима Севера треба неко као Додик.

Одмах су услиједиле анализе. Да ли је то Србија, пошто је Дрецун СНС, промијенила политику. Да ли се тамо жели створти Нова Република Српска. Да ли ће Тројац у коме је најважнији Двојац, морати да се извињава Бриселу. Због тога шта се прича по селу. Услиједили су и нековрсни демантији. Те, није тако мислио. Те, мислио је на вођство, неког ко ће их заступати.

А онда је дрекнуо Дрецун.

Та реченица без предумишљаја, у ствари је дијагноза двадесетогодишње политичке агоније Србије. Која је непрестано радила и чинила да никад не иде никоме уз длаку. Само Низ Мораву. Низ Ветар. Низ Косово. Чак и када се очигледно курчила, Србија је чинила тако да све иде Низ Пиз. Материну.

Та Вештина Низбрдице није још у целој количини дошла на наплату. Србија је још у хаосу.

Још не зна како да реши Косово. Мада Брисел, Косово, и други, зна. Још не зна како да реши Војводину а да не згреши.

Још не зна како да се постави према Републици Српској и Босни и Херцеговини.

Није проблем дневног постављања. Реаговања на једну тезу или изјаву. Проблем је полувековног постављања. Све вез тога је Црвен Бан С Обе Руке.

Реченица Можда није требао да помиње баш Додика, говори о прошлим и будућим страховима Србије. Србије није умела, није имала храбрости, да се одупре ни Великим Кројачима ни Великом Вођи Мире и Целе Сербије. После није имала храбрости да заштити Ђинђића. Било јој свеједно. У међудобу, Србији су наметнуте црне мараме, црне прегаче, црни приглавци. И још их сама себи намеће. Као Латинка Перовић кад говори о Још Живој Великој Србији. Говори о великом утицају Велике Србије на Српску Свест. Други говоре о утицају несуочавања са Сребреницом, јебала их Сререница. А не говори о утицају Јасеновца на Српску Свест. То се цензурише у главама Београдске Бриселади. Као што је и Перо е Мудоња избацио тај дио из мог текста, који је пренео на свом просралу, па су то тако пренеле и друге дркаџије, па је тиме начињен фалсификат. Али, шта вреди. Кад је и е Мудоња сам фалсификат.

Све то, и много другог, створило је страх Србије од будућности. Сада постоји и страх од Додика. Не од овог нашег, конкретног Додика, него од појаве лидера који ће уместо туђинца, себе ухватити за Црвен Бан. А туђинца за гркљан.

Многи се Србијанац извештио да се оберучке хвата само за свој гркљан. Зато цвили Дрецун. Можда није требало да се у Чачку Чачка Чачкалица.