1975.
SMIRI SE,
VELJKO
 

Veljko Bulajić, stari filmski režiser epopejskih sekvenci iz Narodno Oslobodilačke Borbe, izjavi, negdje, da mu je žao što nije snimljena isto tako epopjeska sekvenca o Opsadi Sarajeva.

Neću da budem filmski kritičar, mada volim da serem o svemu, ali ne cijenim baš filmove koje je režirao Veljko Bulajić. To se u narodu tako primalo da je bilo dovoljno da se Šarac, stari dobri mitraljez, ne okrene kundakom naprijed pa da film bude genijalan i svjetski. A još kad ti isporuče Ričarda Bartona, viski i Liz Na Brionima, i ja bi, sine.

Za razliku od Kozare i Sutjeske, Sarajevo je lažna epopeja.

Zato, smiri se Veljko.

Prvo. Previše je onih koji imaju aspiracije da se ture u film. Početkom snimanja tog filma broj učesnika Otpora bi se pomnožio sa 71.856.

Drugo. Sve što si epopejisao, propalo je. Sarajeva bi mi baš bilo žao.

Treće. Stvaralačke laži u komunističkim epopejama su zavodljivo podnošljive u odnosu na ono što bi morao da lažeš o Sarajevskoj Epopeji. U Sutjesci nisi morao reći da su Nijemci fašistoidni a u Sarajevu bi morao reći da su Srbi Četnici, Srbi Genocidni i Srbi Agresori. Prije rata Sarajevo nije imalo ništa a onda su došli Srbi i uništili sve. Čak i Srbe u Sarajevu.

Četvrto. Sramota je veličati Sarajevsku Epopeju jer je upravo u Sarajevu Alija Babo proklamovao čuvenu deklaracijsku antiepopeju. Za BiH ću Žrtvovati Mir.

Peto, sramota je veličati Sarajevsku Epopeju ako je samo jedna laž otkrivena. Ona po kojoj su Četnici ubili momka i djevojku, Romea i Juliju, na onom mostu. A sve je tako. Laž. Od Markala do Opsade.

I sve će to, mila moja, na kraju, prekriti ruzmarin, snjegovi i laž.