KARADŽIĆ – JEDNA ULOGA
Završeno je tačno onako kako i priliči.
Predstava je odigrana maestralno. Svi su slušali Velikog brata kad treba i koliko treba.
Jedino nikad nećemo saznati ko je Veliki brat i što nikad neće odgovarati pravi krivac za blizu stotinu hiljada nesrećnika koji su dali život, ili su im ga bezočno oduzeli, u Velikoj Klaonici koja se sada zove BiH.
Radovan Karadžić nije bio veliki igrač.
Bio je marginalac, marioneta i mediokritet koga je opsjenila sudbina i situacija u kojoj se našao a onda je iz toga crpio svoje opsjenarstvo prema širokim narodnim masama homogenizovanim kolektivnim nacionalnim strahom opstanka. Takvi su bili, mali igrači, marionete, i Franjo Tuđman i Alija Izetbegović i Slobodan Milošević. Da su bili veliki igrači nikad ne bi radili to što su radili.
Radovan je slušao Slobu toliko ponizno i oduševljeno da je neprestano pokušavao da sa Ljiljom bude ovdašnji Sloba i Mira.
Kada se zna da Milošević nije imao nikakav politički koncept za Srbe, onda je lako zamisliti kakav je koncept imao Karadžić koji ga je, u razgovorima sa Faraonom iznosio u nekoliko riječi: Da, šefe; Tako je, šefe; Ma jakako, šefe; Znam, šefe...
Narodna medicina, energija i slične gluposti kojima se u trenutku hapšenja bavio Karadžić, savršeno mu pristaju jer to je sva suština njegovog života i političkog djelovanja. Opsjena je uspostavljanje ravnoteže energije kako bi se živjelo 130 godina i umrlo zdravo i mrtvo. Kao što je opsjena Karadžićeva poezija, kao što je opsjena mitska grčka faca za zabačenim grivama koje mogu biti i dio frizure, kao što je opsjena Srpska demokratska stranka koja mu je služila da ljudi koji su dio pokreta misle da imaju stranku, kao što je opsjena briga za „srpske teritorije“ tokom rata, kao što je opsjena udruživanje sa Republikom Srpskom Krajinom i njena odbrana od strane Republike Srpske, kao što je opsjena gradnja Srpskog Sarajeva na Palama a sa pozorištem, operom i vodovodom iz Drine...
Ta opsjenarska politička borba za naciju i narod izrodila je samo koncept Kriminalizovane odbrane srpstva i ništa više.
Ne znam koliko je Karadžić kriv za zločine ali najveći zločin je prihvatanje takve uloge kakva je, do kraja, bila njegova.
Treba mu odati priznanje za tu istrajnost u opsjeni i marginalnosti, do zadnjeg minuta.
Dabome, i posljednju scenu sa energetskom medicinom smislio je i njom dirigovao Veliki brat. Ne treba biti naivan da se neko inokosan može ubaciti u tu ulogu i igrati je a da niko živ ne zna ništa, ni obavještajne službe, domaće i strane, ni ostaci paravojnih službi iz rata, ni podzemni politički moćnici... A priča o jatacima, boravku u šumama i gorama, milionima od droge za obezbjeđenje, MI 5, 6, 7, 8 i 9 koje se spremaju za hapšenje, Rusija, manastiri... samo su dio projekta Velikog brata.
I kad sve pogledamo, nadam se da je jasno koliko je opasno kad se široke narodne mase bave politikom. To omogućuje opsjenarima tipa Karadžića, Alije, Slobe i Franje da vode ratove i „stvaraju istoriju“. Pri čemu oni daju uloge, kriminalci daju pare a narod daje glave.