UZDAJ SE USE I U SVOJE ENTITETE
Dvojac za lažne nade i propagandistički optimizam, Doris Pak, članica Euparlamenta i predsjendica Komisije za jugoistočnu Evropu, kaže: Ne brinite, BiH će ući u EU. Za njom zbori Sven Alkalaj, nositelj hrvatske putovnice bez domovnice, Jevrej na mjestu Bošnjaka i Bosanac Harisa Silajdžića, trenutno opstajući član Savjeta ministara: Ne bi se trebali puno obazirati na ove procese u EU.
Samoupravni sporazum sa EU može da bude i šarena laža ali može da bude i demokratski, ekonomski i civilizacijski spektakl za BiH. Ni jedno ni drugo ne zavisi od BiH. Jer, ni potpisivanje nije zavisilo od BiH. Kada je EU uvidjela da je bespredmetno praviti Sarajevsku Bosnu u Briselu, i tako nad BiH izvršiti ešdaunaziju, da je raspad pred vratima, da je BiH zemlja u kojoj je jedva završen rat i da će se jednako tako jedva držati mir, odlučila je da potpiše SAA. Iz političkih razloga. Kao i sa Srbijom, kao i sa Bugarskom, kao i sa Rumunijom.
Taj politički razlog može dovesti do jedne ili druge varijante sa početka prethodnog pasusa.
Ali mnogo veći uticaj na proces stabilizacije i pridruživanja i eventualno pristupanje, imaće stanje Evropske unije. Slučaj sa Irskim referendumom potpuno jasno je doveo u pitanje funkcionisanje EU. Nije upitna ideja, upitna je praksa. EU ne može da živi na preglasavanju ali ne može ni da živi na potpunom konsenzusu do kojeg je mukotrpno doći. Nadglasavanje ruši samu suštinu jedne Evrope a potpuni i svakodnevni konsenzus, zaustavlja takvu ideju u praksi.
Jasno je da bez saglasnosti svake zemlje ne treba stvarati nikakvu politiku EU.
Glavno je, dakle, pitanje kako to ostvariti.
Jedna od ideja može biti plivajuća unija. To znači da bi se odredio minimum, ili određenu količina zajedničkih ciljeva i politika koja se unaprijed moraju prihvatiti ili se ne može biti član. Drugi dio bi se prihvatao ovisno o interesima pojedinih članica. Konkretno, ako nekoga ne zanima dobiti iz zajedničke eupolitike u poljoprivredi, neka vodi svoju autonomnu politiku ali onda poljoprivredne proizvode i proizvode iz prerade kupuje na tržištu, bez ikakvih povlastica. Uz to, nema fondova, olakšica, zajedničkih standarda, nema pristupa eutržištu...
To bi moglo održati EU.
EU bi se tada definirala kao skup jedinstvenih interesa različitih nivoa.
Takav recept predlažem i za BiH. Ono što je Dejtonski sporazum propisao kao zajedničke poslove, neupitno je. Sve ostalo treba vratiti na ovlaštenja entitetima koji će onda, u skladu sa interesima, trajno ili privremeno, prenositi nešto na nivo BiH.
Pošto je sama EU upitna, upitno je i članstvo BiH u EU.
Treba, naravno, raditi kao da ćemo sutra postati članica ali treba misliti i na mogućnost da se sve razvodni i da od članstva ne bude ništa. Da ne bi ostali čardak ni na nebu ni na zemlji, Bosni i Hercegovini je jedini izlaz da se osloni na svoje entitete. To je jako bolno ali je praktično. Treba veoma brzo izvršiti federalizaciju u okviru FBiH i krenuti u ekonomski razvoj na nivou ispod onog kojeg reguliše EU.
To jedino može biti spas za BiH. Bez ekonomskog napretka a čekajući punopravno članstvo, ostaćemo materijalno i finansijski iscijeđeni.
A ako ga ne dočekamo to će značiti propast, ne samo raspad.
(526 riječi za BiH bez iluzija)
Dvojac za lažne nade i propagandistički optimizam, Doris Pak, članica Euparlamenta i predsjendica Komisije za jugoistočnu Evropu, kaže: Ne brinite, BiH će ući u EU. Za njom zbori Sven Alkalaj, nositelj hrvatske putovnice bez domovnice, Jevrej na mjestu Bošnjaka i Bosanac Harisa Silajdžića, trenutno opstajući član Savjeta ministara: Ne bi se trebali puno obazirati na ove procese u EU.
Samoupravni sporazum sa EU može da bude i šarena laža ali može da bude i demokratski, ekonomski i civilizacijski spektakl za BiH. Ni jedno ni drugo ne zavisi od BiH. Jer, ni potpisivanje nije zavisilo od BiH. Kada je EU uvidjela da je bespredmetno praviti Sarajevsku Bosnu u Briselu, i tako nad BiH izvršiti ešdaunaziju, da je raspad pred vratima, da je BiH zemlja u kojoj je jedva završen rat i da će se jednako tako jedva držati mir, odlučila je da potpiše SAA. Iz političkih razloga. Kao i sa Srbijom, kao i sa Bugarskom, kao i sa Rumunijom.
Taj politički razlog može dovesti do jedne ili druge varijante sa početka prethodnog pasusa.
Ali mnogo veći uticaj na proces stabilizacije i pridruživanja i eventualno pristupanje, imaće stanje Evropske unije. Slučaj sa Irskim referendumom potpuno jasno je doveo u pitanje funkcionisanje EU. Nije upitna ideja, upitna je praksa. EU ne može da živi na preglasavanju ali ne može ni da živi na potpunom konsenzusu do kojeg je mukotrpno doći. Nadglasavanje ruši samu suštinu jedne Evrope a potpuni i svakodnevni konsenzus, zaustavlja takvu ideju u praksi.
Jasno je da bez saglasnosti svake zemlje ne treba stvarati nikakvu politiku EU.
Glavno je, dakle, pitanje kako to ostvariti.
Jedna od ideja može biti plivajuća unija. To znači da bi se odredio minimum, ili određenu količina zajedničkih ciljeva i politika koja se unaprijed moraju prihvatiti ili se ne može biti član. Drugi dio bi se prihvatao ovisno o interesima pojedinih članica. Konkretno, ako nekoga ne zanima dobiti iz zajedničke eupolitike u poljoprivredi, neka vodi svoju autonomnu politiku ali onda poljoprivredne proizvode i proizvode iz prerade kupuje na tržištu, bez ikakvih povlastica. Uz to, nema fondova, olakšica, zajedničkih standarda, nema pristupa eutržištu...
To bi moglo održati EU.
EU bi se tada definirala kao skup jedinstvenih interesa različitih nivoa.
Takav recept predlažem i za BiH. Ono što je Dejtonski sporazum propisao kao zajedničke poslove, neupitno je. Sve ostalo treba vratiti na ovlaštenja entitetima koji će onda, u skladu sa interesima, trajno ili privremeno, prenositi nešto na nivo BiH.
Pošto je sama EU upitna, upitno je i članstvo BiH u EU.
Treba, naravno, raditi kao da ćemo sutra postati članica ali treba misliti i na mogućnost da se sve razvodni i da od članstva ne bude ništa. Da ne bi ostali čardak ni na nebu ni na zemlji, Bosni i Hercegovini je jedini izlaz da se osloni na svoje entitete. To je jako bolno ali je praktično. Treba veoma brzo izvršiti federalizaciju u okviru FBiH i krenuti u ekonomski razvoj na nivou ispod onog kojeg reguliše EU.
To jedino može biti spas za BiH. Bez ekonomskog napretka a čekajući punopravno članstvo, ostaćemo materijalno i finansijski iscijeđeni.
A ako ga ne dočekamo to će značiti propast, ne samo raspad.
(526 riječi za BiH bez iluzija)
