СУШТИНА

ОПСТАНКА СРБА

ЈЕСТЕ

ДРУГА СРПСКА ДРЖАВА

А НЕ ДЕКЛАРАЦИЈЕ

И ПОЛИТИЧКО ЗАЈЕДНИШТВО

Ако Срби немају Државу, ко да их и нема.

А ни са Државом нису баш вјешти и оћни.

То је видљиво на примјеру Хрватске, Црне Горе, Македоније. Нажалост и Косова. Јер и тамо Срби нису имали Државу, нису имали Србију, уназад и више од сто година.

Припрема се, у једној и у другој Скупштини, Ратификација Декларације о Опстанку Српског Народа.

Нисам имао увид у документ. А нисам га ни тражио.

Писао само томе. Ствар је озбиљна да би се дизала на ниво дневне политике и актуелног вођства Србије и Српске.

Помиње се неки Савјет, у који би ушли предсједници и премијери, министри, лук и вода.

Помиње се Ћирилица. Као важна трансверзала Опстанка. Што није тачно. Ћирилицу већ имамо. Ради се о томе да је не бацамо подноге. А то Срби раде. Нико Србима не брани Ћирилицу. Нити је отима.

Срби су данули душом кад је Обреновић формирао Државу. А и они прије њега.

Све између, и послије тога, било је отаљавање историје и пропадање.

Тако и данас.

За Опстанак Српског Народа, није потребно разумијевати Србију.

Србија је саму себе, разумјела и ми смо је разумјели.

Ради се о томе да се Србија уразуми.

Али то је тежак и скоро нереалан посао.

Јер. И послије Вучића, када би сутра отишао низ Београд На Води, политика Србије би била исто вињава или још вињавија.

За Опстанак Српског Народа, неопходно је разумјети саму суштину Републике Српске.

Као Друге Српске Државе.

Србија мора да узме ту чињеницу као Међаш.

И да има обавезу према Српској, економску, тржишну, културну, какву никад није имала према Српском Народу изван Србије. Па чак ни према Србима Косова.

И да ради све обратно од онога што је досад према и са Србима изван Србије радила.

Да ли то Србија може.

Не може.

Али ако почне јавно да говори да је Република Српска Друга Српска Држава, то ће промијенити приоритете. Неће јој Сарајево бити важније. Већ Бањалука.

Амбасаду Србије ће премјестити у Бањалуку.

Празна прича са Савјетима и слоганима Један смо Народ, превише је шаховска. Један смо род. Али то не значи да Шахисти имају Државу.

Никаква Слога, Декларација, Начертаније, Меморандум, не спашава Србина.

Само Држава.

Државу сваки дан треба узимати у шаке.

Пушку понекад. Државу увијек.

Ако ми то не знамо, Странци Усранци, Запад, то знају.

Зато толико разарају Србију. И траже да призна своје ампутиране поткољенице.

Зато толико смета Република Српска.

У Државу се, Србље.

Лако ћемо да братствујемо.