субота, 05. август 2017.

ПОЕМА
О МРТВИМ
ШЉЕМОВИМА

Изроди и Избожници,
Ви, који стално доносите Ратове,
И ви који их објеручке
Прихватате против Нас,
На крају ћете кусати
Крваве Распуклине
Које калемите нама.
Од силних и пресилних
Гладних Ратова Опстанка,
Распукле су
наше лобање
наша лица
наши шљемови
наши кровови
наши корови
наша земља
наша крв
наша љубав
наша доброта
Распукла је и наша Страхота.


Изроди и Избожници, ви,
Који сте донијели Ратове
Само да би видјели
Како пуца Наша Крв,
Треба да знате Вријеме памти све,
Као што сјеверни лед
Памти десетине хиљада година.
И Распуклине Српске
Остаће
у времену
у душама
у очима
у крвима
у јамама
у гробовима
у грбовима
и у леђима грбавима
Народа из Распуклина.
И вратиће се вама,
Изродима и Избожницима,
Сваког Деветог Кољена,
кад се једном отопе
Ледови Сјевера,
Кад Вукови дигну главе
И кад се рабоши успореде
А подвлаке умноже.

Јер.
Ви сте изроди и Избожници
Које је Створитељ
Навиљцима бацао на отпадиште,
Који су слузавим испусцима
Измигољили испод сваке казне,
Вратили се свијету и вијеку
И прекрили све
Црнином Распуклина.

Чекају вас Распукла Вјешала Ваша.
Мртви били па видјели.