КРСНА СЛАВА

ПЕРОНА БРОЈ 16

Онако како су Радикали Војислава Шешеља извитоперили Српско Радикалство, и социјалдемократско и пробуржоаско, српска јавна и политичка сцена у стању је да извитопери све.

Разгради све, на силазној путањи.

Тако је и са Вјером и Црквом.

Јуче је била актуелна Крсна Слава Града Београда.

Вазнесење Господње.

Мало прије тога био је актуелан Сабор СПЦ, избори владика, премјештаји и унапређења.

Фестивал власти Власти над СПЦ.

Једном дијелу Јавности то је био подсјетник на Аудизацију Попова.

Прије Ратова Браства и Јединства, Црква, сваке вјере, била је под влашћу Савеза Комуниста и Удбе.

Послије Ратова, Црква се прилагодила.

Није као у Српском Антифашистичком Времену 2СР, остала са својим народом, гдје је свештенство страдало, већ се дислоцирала.

Већ у току Рата, а нарочито послије, аматерски национални политичари, националне штеточине, пропагатори најлошијих српских особина, требали су златно важење, покриће за своју јевтину политичку валутну вриједност.

Па су посегнули за Славном Прошлошћу, Мојим Народом и Српском Правславном Црквом.

Црква је, с друге стране, имала тешке трауме потиснуте институције из Комунизма и Самоуправљања, па је једва дочекала да избије на површину.

На много начина се и удружила са Властима Натуршчика. У бизнису, политици и јавности уопште.

Посљедица свега је да Српска Национална Политика, у садејству са СПЦ није добила на квалитету. Добила је на стрмини.

Црква је добила већу имовину и материјалну моћ а остала под влашћу Власти. Много лошијом од оне комунистичко-удбашке.

У Јавности је дошла дотле да о њој труне најпотплаћенији блогери, амбасадни џогери и службашки глогери.

Српска Православна Црква је морала остати Независна Национална Институција.

Јер, у националној политици, ништа друго не може да остане независно. У данашњем добу.

Ни један стуб власти.

Стога се морала чувати ријалитизације.

Иако је Крсну Славу Град Београд установио, 1403. године, пошто му је Деспот Стефан Лазаревић дао статус Главног Града, Крсна Слава није колективистичка институција вјере.

Срби су је установили у Тринаестом Вијеку.

Тада је то, у Београду, тумачено као подршка Крсној Слави, као Националном Обиљежју. Није то била хепизација и пинкизација, као данас.

Она није примарно хришћански већ славенски артефакт.

Крсна Слава је, послије Божића, највећи Породични Празник. Она је Слава у Славу Предака, Заштитника Породица.

И тако је треба користити. Као породични институт.

Иначе, Нациналне Вриједности треба вратити у Породицу. Одакле све почиње.

Не износити на турске сокаке и неолибералне раскрснице и разбацивати и крчмити тако да се више не могу препознати на тој великој сцени. А на колијевкиној, породичној, више их нема.

Пограђивање Крсне Славе, њено увлачење у предузећа и под шаторе, иде на руку људима мале вриједности.

Који се у том окупљању потврђују. Јер немају никакав свој квалитет.

Такви су национално агесивни и сваком би главу скинули ко се успротиви тој ријалитизацији.

Треба се чувати оних који не умију и не смију ништа да ураде и кажу, уз своје име и у своје име.

Они су у Лажној Српској Јавности, најкрволочнији.

Они су, најчешће, крштени са 110 кила.

И увијек имају оправдање како им Комунизам није дозволио да их отац крсти и да славу славе.

Црква не треба да окупља такве.

То су они који су на корак до покатоличења или исламизације.

Вјера, и Црква, не може да буде јака јер је јавна и велика, свебухватна.

Већ само ако су јој јаки, у вјери, у породици, у националном путу, Појединци.