ПРВЕ
ЈАСНОЋЕ
О
ПРЕДСЈЕДНИЧКИМ
ИЗБОРИМА
У
СРБИЈИ
Особина
Вучићеве Србије јесте Општа Медијска Нејасноћа.
У свим
сферама и областима.
Од имена
наркодилера које нико не смије да помене до убиства пјевачице. Па до Зоље у
шуми.
Вучић је
једини лидер који влада с помоћу Медијског Хаоса.
Тако је и
са Предсједничким Изборима.
У земљи
која је барем упола онаква каквом је Вучић представља, већ би све било јасно и
трасирано.
Ну, јок. У
Србији само још Путар Ђура и Шумар Пера нису истакли кандидатуре.
Прва јасноћа
која се догодила у процесу Предсједничких Избора јесте Додикова подршка
Николићу. Који је заслужио још један мандат.
Знајући Додика,
та формулација Залужио још један мандат, импровизована је и несмишљена. Али може
да значи много.
Углавном. Да
је Јасноћа у питању видљиво је и по данашњем скрајнутку те вијести, у Политици.
Иако текст
креће на насловнци, вијест о Додику и Николићу затрпана је негдје на шестој
стрни.
Да је Дачић
хтио, била би на првој.
А о Вучићу да
и не говорим.
Шта, је
засад јасно.
● Додик је
за србијанске лидере Национални Адитив. Њима је свима потребно овдашње Српство,
Српство Српске. Јер Српства у Србији, које може користити Српској, нема. Оно је
исто као и код овдашње Опозиције.
● Тома
Николић није постао Том Ник, али није ни Николај Томченко. И по томе има
највише права на Србијанско Српство. И на помоћ од Српства Српске.
Он није
начинио никакве резултате за Србију, као Предсједник. Није ни могао. Његов
највећи учинак је што је ту, у таквој Вучићевој Србији.
● Отвара се
могућност да Дачић подржи Николића.
● Ово је
највећи притисак на Вучића. Или да крене у борбу против Николића, па тако и
Српске Напредне Странке, односно њеног великог дијела, у борбу против Меке
Русије у Србији, и кандидује се, или да подржи Николића.
У оба
случаја то је почетак Вучићевог краја.
● Пашће
апетити разних покрајних играча. Јер се око Предсједничке Кандидатуре почела
ројити свака мрака што је, мнијем, била веома добра припрема за Вучића. Да се
појави На Белом Коњу.
● За
Србију, пак, ништа се не мијења. Нарочито њена латентна неспособност да створи
Национално Вођство. Или, барем, Националног Вођу. И њена перманентна потреба да
има циркусанта на челу Државе. Само у различитима одорама, сценама и скечевима.
Стога је
Николић само продужетак такве латентне и перманентне Србије.
Вучић на
мјесту Предсједника, био би њен акцелратор.
Вучић није
Предсједник Србије који одговара Српској.
Његова посљедња
шанса био је Референдум. Којег он није схватио. Као ни Опозиција у Српској.
Не постоји
начин да се Вучић врати у Српску.
Његова
Сребреница, његов Бакир у Кнез Михајловој и његов Референдум, затворили су сва
врата.
За Српску,
мањевише, јер њу чекају Сциле и Харибде и без Вучића. Али, тако се не води
Србија као Прва Српска Држава.
● Подршка
Николићу из Српске учиниће потезе Запада, а то су Београдске Амбасаде, бржим и
видљивијим.
Биће занимљиво.
