четвртак, 01. септембар 2016.

ВРИЈЕМЕ ЈЕ
ДА СЕ БЕОГРАД
СТРАТЕШКИ
НАЦИОНАЛНО
ОДРЕДИ ПРЕМА
САМОСТАЛНОСТИ
СРПСКЕ

Како се распала Југославија, ми немамо Београд.
О односу Милошевића, и његовог разнородног вођства, према Србима на просторима бивше СФРЈ, и према Републици Српској, писао сам безброј пута. Увијек је почетак и закључак био да Милошевић није крив Хагу, међународној правди, богуоцу, већ Србији и Србима.
Тај национално недопустив импровизаторијум према Србима, са огромним примјесама дневне употребе, краткорочног кориштења и дугорочне небриге, наставио се и послије рата.
Није евидентирано да је неко из Београда дигао глас против Ешдауновог Синдрома, против недејтонског насиља над Републиком Српском и Србима у БиХ.
Увијек су лидери Србије, овдје, долазили са лименом шољом, на Казан Здравог Српског Национализма.
У протелој деценији, увијек је њима требала Република Српска. А увијек се представљало да Српској, и Додику, требају тамошњи лидери.
Београд је у односу према Републици Српској лимитиран Дејтонским Мировним Споразумом.
То су Специјалне Паралелне Везе.
Република Српска и не тражи више од тога.
Довољно је да Београд, сва Вођства и Лидери Србије, стално понавља да подржава чисту Дејтонску Позицију Републике Српске. У поетској слободи може да каже и Дејтонску Самосталност Републике Српске.
Ну.
Досад смо милијарду пута чули отрцано, противсрпско, Ми подржавамо све оно што се три Народа у БиХ договоре.
То може да значи и Подржавамо и оно на шта натјерате и приморате Србе и Српску.
Доласком Вучића, и његове софистициране Тенхологије Владања Конференцијама За Медије, ствари су се закомпликовале.
Вучића су убацили и дио Милошевићевог Оклопа који се у депоима Политичких Музеја води као Фактор Мира Региона.
Додику и Вођству Српске, Вучић је потребан саговорник не само због Братства и Београдства, не само због Специјалних Паралелних Веза, већ и због истјеривања на издајничку националну чистину Савеза За Промјене.
Вучић је то, онда, почео да користи у Факторисању Мира Региона.
А од Факторисања до Фактурисања, корак је мали.
Референдум о Дану Републике Српске била је добра прилика да Србија трајно лансира своју стратешку политику према Српској. Двије Српске Државе.
Дабоме да не може тако да каже. Али може да формулише Дејтонску Самосталаност Републике Српске. И да саопшти да подржава све што је на тој основи. Све што Дејтон није изричито забранио.
Овако, Вучић а и Додик, довели су се у ситуацију да их Међузај дресира.
Треба само погледати ко је, односно преко кога је, ишла режија и девастација тог непотребног састанка око Референдума. Па видјети, у позадини, маскирана иронично насмијешена лица Дресера.
Ако смо одлучили да идемо на Референдум, немамо више шта да разговарамо. Нити да ћутимо, како је, наводно, тражио Вучић.
А и тражити од Додика да ћути, исто је као и тражити од Вучића да Колинду, на мосту, пукне ногом удупе.
Ова сторија са Београдом и Референдумом, треба да послужи Републици Срској као очигледан наук.
Неки оријентири су јасни.
● Београд, Србија, односно Вођство Србије, неће никада ставити главу на пањ због Републике Српске. Нити може а нити треба.
● Кадгод се пружи прилика, Вођство Србије ће је искористити да употрирјеби Репблику Српску. Све до Книнске Употребе Срба. Једноставно зато што је то политика и што они не схватају Српство као ми. И што је том Вођству за употребу и игру, остала само још Српска.
● Република Српска је довољно учинила за властити Опстанак и Самосталност и може преузети одговорност и за Садашњицу и за Будућност.
● Са Београдом инсисирати на дејтонским СПВ. Али умјесто Паралелних, скратити и поједноставити, гдјегод се може, на Парене Везе.

● Републици Српској, док се не изроди Здраво Национално Вођство Србије, а то ћемо попричекати, сигурније је држати се Изворног Дејтонског Споразума него Београда по сваку цијену.