ЈАХОРИНА ПЛАНИНА,

НАСЉЕЂЕ ХАОСА

Долазим на Јахорину, на скијање, кознаоткад. Откад нисам имао појма, а увалили ми еланове Ерце Нулапет, дужине два метра, па сам скијао носем и оном стварју по ледени.

Ну. Жив се човјек свему научи. Осим смрти.

Па и ја сам. Сад једем живе хангове, ломим кољена и доручкујем везове. Мада ја то зовем уживање.

Некад сам возио задњу жицу и са другарима спавао у Стојадину, до сутрашње прве. Данас уживам.

Јер, и сви други су Скијалишта, само је Јахорина и Уживалиште.

Јахорину овдје, моји другари, који не силазе с ње, зову Планина. То је посебан орден и чин поштовања.

Јахорина је неискориштен рудник природе, здравља и љепоте.

Дабоме да нисам употријебио ријечи као што су зарада, туризам и имиџ.

Јахорину треба дати људима. Масовности.

Предратни елитизам се овдје више не примјећује. Нема много гузоказних маркираних шминкерица и гиздавих самозаљубљених сељачина. Скија, углавном, обичан свијет.

Мада је скијање скупа забава.

Треба много опреме. А ништа од тога се не производи овдје и не доносе Кинези. Па је све скупо.

Произвођачи скија, међутим, отворили су један важан путоказ. Они су произвели скије за масовну употребу. Има и специјалистичких, за професионалце и зналце. Али, за обичне рекративце, произведене су скије које не траже много знања и много снаге. Данашње скије су као разрезана некадашња даска. Са обје стране исте, кратке, широке ко патков кљун. Тако и бљештаве. Ја их зовем два издужена лавора.

То усредређење произвођача на масовну публику, требало би и Јахорини да буде знак коме треба да се окрене.

Нико на Јахорину не долази да има фитнес, велнес и секс. Долазе због скијања.

Нико на Јахорину не доноси велику лову. Доноси жељу за планином.

То им омогућите.

Мада се, данас, не зна коме да се пошаље ова порука. Олимпијском Центру Јахорина. Министарству. Општини. Богуоцу.

Она се мора послати, и примити, Републици Српској.

Јахорину треба у наредне двије, три, петољетке, претворити у Народно Скијалиште.

Заустављено је дивљање са градњом. Мада су неке површине неповратно отете.

Заустављен је хаос којег је форсирао пљачкашки Есдеес.

Али су остали, кретенским језиком речено, неискориштени капацитети, мртви капитали, и државни и приватни. А нови се граде.

Много је мегаломаније.

Потребни су мали објекти услуге, флексибилни, јевтини, за једну сезону.

Потребно је организовати превоз скијаша из реално исплативе гравитирајуће географије. Сваког дана. Потребно је у свакој соби имати скије, ципеле, одјећу и опрему, као и кашике и тањире. И то не наплаћивати. Зарада је у ноћењу, за власника, а у потрошњи и порезу за Државу Српску.

А данас, субота, не може да се нађе фризер, крема за изгорјело лице и кила крува.

Додуше, Хотел Бистрица има догађај са Бојаном Крижајем а сутра и они редбулкрилаши организју ивент, СТЈ.

Мени је најупечатљивији био продавац карата, такозваног скипојаса. Рекао ми је Немој одмах узимати петодневну, јер иде датум када је боље узети тродневну и онда дводневну. Штедиш педесет марака.

Свака му част. 

То је прави Јахоринац. Планинац.

Он цијени Људе за скијање а не Људе за паре.