ИН ИЗДАЈНИЦИ

Издајник је прилично протрула, убуђана и нерестауративна ријеч.

Како је нестало великих епоха, дјела, покрета и колективитета, нестало је и правих издајника.

Мада се може, не до краја прецизно и увјерљиво, рећи да је срећа што су ствари постале мале па су такви и издајници. Јер, велике епохе, дјела, покрети и колективитети знају са собом да носе и велике несреће. Иду расједима времена, цивилизације и историје.

Унаточ тој девалвацији Издајника, многи се и данас упињу да то буду. Неки свјесно а неки несвјесно. Издаја је, у неким кружоцима Ин.

У дворишту које је претворено у изметиште, житко, развлажено, пастеризовано, није чудо ако и грумен злата пожели да постане брабоњак.

Мене занима политичка издаја. Издаја Републике Српске.

Ја Републику Српску доживљавам као концентрисани остатак Српсва које је кроз цијелу своју историју било изложено касапљењу, уништењу, истребљењу, мрцварењу и затирању.

Јасеновац није био у Шумадији.

Република Српска је живи споменик борби једне нације за опстанак. Не цијеле нације. Не србијанских Срба. Већ Срба са ове стране Дрине.

Она је производ историјских токова, производ посљедњих ратова и распада који су били посве и прецизно дириговани, у шта спада и планирано проглашење неких херојима а неких ратним злочнцима, нека се нико не буса у прса ради тога, она је производ и надљудске борбе Срба, и оних који су се борили са њима, Хрвата и Муслимана, у рововима.

Дабоме, да није свако ушао у ров са идејом Републике Српске. Подсвјесно је ушао да не би ушао у Јасеновац.

Република Српска је драгоцјеност јер је српска. Јер није вјештачка творевина и манипулативна категорија. Као што је Федерација БиХ. Која никада неће ући у категорију националних драгоцјености јер је то, објективно, немогуће.

Знајући све то, понекад је депримирајуће како се разни полусвијет, пробушени свијет, празноглавци, пуноџепци, лакомисленици, па и стварни непријатељи, односе према Републици Српској.

Не схватајући да су и њихове мале ситне болести, или потребе, потенцијална, употребљива или употријебљена издаја.

Нажалост. Под притиском фреквентног живота, опште дерегулације, срушеног координатног система морала и вриједности, немаштине и несреће, опште несигурности ширег простора, Издаје се тешко детектују и примјећују.

Национална Издаја је Чавићева Сребреница и Иванићев Један Рачун. Напримјер.

Али ће мало људи рећи да је то тако. И мало их је, у том тренутку, то тако квалификовало.

Чавићева Издаја је у томе што је тај несретни извјештај, на који је био приморан и на који је пристао, и своје обраћање јавности, у својству Предсједника Државе, натоварио Србима на врат у наредних хиљаду година, што је тиме цементирао многобројне лажи и манипулације око Сребренице, цементирао их и повезао са чињеницама и тако учино једно неодговорно Признање злочина и које Срби нису починили.

Иванићева Издаја је допуштење да се формира Један Рачун Пореза. Један Рачун у Сарајеву. Чиме је Српску претворио у најамника који ради на туђој земљи и све што заради иде прво Бегу а Бег, колико хтједне, остави сиротињи раји.

Иванић је на тај начин обезбиједио финансирање Државе која је Заробљенитељ, Отмичар, Републике Српске. Јер Српска и Федерација су Дејтонске Државе и оне треба да финансирају Заједничке Органе колико им треба и колико се договоре.

Иванић је учинио да се финансира нешто као да је Држава, БиХ, а то нешто не постоји ни у Дејтонском споразуму, ни у Дејтонском уставу нити у Договору Страна, односно Српске и Федерације.

Има ту још, на нижим нивоима, читавих плејада Издајника.

Издајник је свако ко на скали политичке и економске вриједности нема Републику Српску на првом мјесту.

Неки од њих су релатвисти, неки носталгичари, неки антипурантисти, противници ради противности, маргиналци, комплексаши, ситни исплаћеници, надничари странаца, болесници опште праксе.

Али сви они, скрпљени и скупљени у један тор, могу да буду прилична Издаја.

Издајници су они који виде само српске злочине. Они који би да руше власт на улици. Они који манипулишу информацијама. Они који су против власти а нису низашта. Они који мрзе сваку власт јер су трајно погођени рушењем њиховог пређашњег живота и мјеста. Они који су сав свој животни ген, многих генерација, везали са Сарајево а сада им је та пупчаница одсјечена. Они који су мимо квалифкација и знања постали новинари, политичари, професори, јавносници уопште, а остали неспособни да разаберу координате. Они који су на малим сисама сраних организација и фондација, мислећи да раде нешто корисно а пропагирају нешто што ће кроз деценију бити ефикасан инструмент растакања Нације.

Свих њих, по категоријама, мало је. Али сви они у свакодневним својим малим офанзивама, могу да разарају НДД Сферу. Републику Српску.

Стога је свако ко је за нешто одговоран, што значи да не мислим на обичне људе, одговоран и за Републику Српску.

То је једини покрет отпора тим хордама скакаваца и губара.

Помоћу којих Збигњев, Територијалистички Запад и Финансијашки Неолиберализам, разарају ефикасније него сва армада Нато Пакта.

Ратови које Збигњев води по свијету су му непотребни. Служе само за трошење муниције са роковима и нове лиферације на којима се богате богати. Или за добру леју за регрутовање локалних скаваца и губара.

Тешко се ослободити свег тог покрова. Али то није оправдање да се не ослобађамо и да га цјеливамо.