3430.
ЉУДИНА
АЛЕН
МУХИЋ
Понекад ми се
чини да више не знамо ништа. Да немамо осјећај за трен и жиг. Мјеру смо одавно
изгубили. То је, ваљда, та демократизација. То кад сви, ко говеда из блатњавог
тора, полете у росну дјетелину. Па изгазе све и, онда, до преода, блеје гладна.
Чекају какав навиљак од домаћина куће. Или снаје.
Под притиском
те демократије, које има сваког дана ко пљеве, немогуће је памтити сличице из
живота. Знао сам за момчића из Горажда којег је родила мајка у ратној болници и
одмах побјегла главом без бозира. Била је фочанка и била је силована у тој
Фочи. Снимљен је и филм о томе.
Али, мора да
сам већ сутрадан, под налетом неког новог чињеничног поводња, заборавио Алена. Или
сам, можда, сенилан одавно. Својих тридесетак задњих рођендана сам све редом
позаборављао. Увијек их се сјети неко други.
Али стално се,
сваког дана, присјећам да смо изгубили осјећај за трен и жиг. За животни
тренутак и нешто животно што те жигне негдје у души.
Данас читам
наслов. Дијете Силоване Мајке.
А ради се о
Алену Мухићу, Човјеку. Коме нису дали ни име, кад се родио, ни уписали га, ни
подојили, који не зна које је вјере и нације. Који се само, те деведесеттреће,
задесио у Горажду. У Породилишту. И зато, мислимо ми, из својих малих
љуштурица, да он доиста није ништа. Дијете Силоване Мајке.
Ја, пак,
мнијем, да би сви требали знати ко је, и шта је, Ален. Људина једна. Из Горажда.
Људина а момак.
Толика Људина
да има снаге да тражи своје родитеље. Иако једне већ има.
Не знам како
ће то ићи. Мајку је и тада било срамота живота. Зато је и побјегла. Сада ју је
вјероватно срамота и тога што је урадила. Како изић на двор. Оца, ако није
погинуо, а требао га је неко убити макар и не знао зашто, биће срамота док му
се гроб не прекопа.
Можеш бити
злочинац и крвник, силоватељ и давитељ, али од душе своје нећеш побјећи.
Алена су звали
и Четником.
Свашта је
претрпио. Али се бори у животу. Ко Лав.
Из онога што
говори, не видим нигдје мржње или зла.
Ради у болници
у којој је и рођен.
Ту сам вас
довео то моје теме.
Када је
остављен, особље га је хранило, носало, повијало. А, у ствари, нико није знао
шта ће с дијетом.
Болнички домар,
Мухарем, носио га је све чешће својој кући. Имао је двије кћеркице. Тако је
Ален постао Мухић. Мухарем га је и усвојио.
И ја сам
изгубио осјећај за трен и жиг. Дабоме,
Зато се и
чудим. Како то да Алена није усвојио нико од оних који се бусају у жрвтена прса
Геноцидом, Агресијом и Четничком Најездом.
Усвојио га је Добри
Мухарем.
Они други
никад никога неће ни усвојити. Они само усвајсају Паре и Моћ. Присвајају. Знам ја
то. Али морам да поменем. Онако политички. Демократски.
Природа, ил
Бог, Људску Доброту дају само обичним људима. И они их држе у својим душама, у
својим сиромашним собицама, око своје сироте дјеце. Откину помало свакоме коме
треба и ко не дира њихову добру душу. И душу би Мухарем дао. Да је Ален умио да
тражи.
Али Људска
Доброта немоћна је под временима која теку и која прескачу народе, крајеве,
ријеке, државе, нације. И која иза себе остављају само зло и кривицу. Јер их
имају много па не могу све да понесу.
Тако је и
Људина Ален постао Кривица Времена. А није ни мрава згазио. Није ни мајку
угризао са сису.
И таквом су, и
Вријеме, и сви они Нељуди, којих је већина, немојте да вас завара овај текст,
спремни да ураде свако зло којег се сјете.
Јер га са
собом носе ко зна их којих злих времена.
