3381.

САМО

ДВИЈЕ

СТРАНАЧКЕ

ДЕМОКРАТИЈЕ

Пуно тражиш од живота. Рекао би Томан.

Све је на пијаци, и вага и вагина, и Мара и Марина, кад сам већ код талијанштине, и спас и глас, и поданик и посланик, и рација и нација.

Само се понекад заборавимо. Као у години избора. Па превише искрено уђемо у вртлог. Као у овој предизборној кампањи. У којој је, а и послије избора, политичка мржња постала стварна мржња која хода улицама.

Кадгод не постоји политичка идеја, потегне се за нечим животињским.

Па људи постану гори од животиња. Животиња не мрзи, само хоће да уједе. А људи хоће и да уједу и да то рационално образложе.

А кад не помогне ни мржња. Ни Мисија. Ни чудноватих Милион Незадовољних, онда се, опет, прашњавог спуштеног репа, вратимо Пијаци.

Купујемо и продајемо лоше кандидате који су добили потврду и дозволу да буду још лошији посланици.

То је првобитна акумулација американизованог практиковања конгресмена.

Али и сљедственост нашег овдашњег времена. И код нас је све постало Пијаца. Имамо куповне факултете, куповну националност, куповну приватизацију, куповне тендере, куповне министре. Зашто би посланици били самониклице.

*

Политичка култура је, као и свака пољопривредна култура, захтјевна у погледу обраде и припреме земљишта, у погледу агротехничких, пардон, социополитичких, мјера, у погледу прихране и третмана. И у погледу одговарајуће жетве.

Када смо испали будале, много веће него што јесмо, приликом рушења Друга Тита и СФРЈ, као она четири брата која се нису могли договорити о подјели куће, па кренуо свако да избија по један зид, да би наудио оној тројици дивљака, срушивши, тако, кров на себе саме, све што нам се догађа и више од двије деценије након, разумљиво је.

Ми се још увијек отресамо од прашине, комада цигле и цријепа, извлачимо се испод рогова и греда, пребијених руку и ребара, добро ударени у главуше, и бауљамо по рушевинама, несвјесни да само сви одлучили да рушимо кућу а нисмо имали знања ни да курац убодемо у земљу а камоли да направимо нову.

Тако нас је затекла Демократија. МЈЈ.

Након Првих Слободних Вишестраначких Демократских Избора. Колико сранија стане у пет обичних нетачних ријечи.

*

А ово са посланицима.

Свака Политичка Странка, Велика Политичка Странка, не рачунам, дакле, на опиљке и испртке, то су грешке Изборног Система, мора да има двије демократије у свом бићу. У Организацији.

1.

Изборна Унутарстраначка Демократија.

Слободни и процедурални унутарстраначки избори. Од Мјесних Одбора па уз стожину. Чланству се мора показати да је сваки члан, па и бирач који није члан, једнако важан као и глас који од њега очекујемо. Онај ко показује да му је само важан глас, систематски и сигурно остаје без Организације и без Странке. При томе, у задњим фазама, заварају га, донекле, куфераши, одбораши и феудалци. Кад схватиш да је куповина гласова опасна, Странка је већ пропала.

То практиковање слободних процедуралних унутарстраначких избора, умјесто комунистичко-удбашких папирића са именима која требају бити изабрана, и умјесто распуштања одбора и именовања намјесника из Стамбола, подлога је друге непоходне страначке демократије.

2.

Демократија Кандидовања.

Квалитетно изабрана организациона структура, мјесна и општинска, никада неће начинити грешку са кандидовањем. Као што ће начинити подвалу Екстерна Моћ, Болесна Амбиција, Прљав Капитал, Санџачка Братства и технолошки усавршени шефови суфлери.

*

Више о томе у мојој књизи Политичка Странка Перманентне Изборне Активности.

А овдје још само ово. Да је овдашња политичка култура, оне двије страначке демократије, на нивоу узгоја гламочког кромпира барем, 95% садашњих имена не би никад видјели међу посланицима.