ГУБИТАК

ХУМАНИТАРНОГ

И ОПШТЕГ

НАЦИОНАЛНОГ

КОЛЕКТИВИЗМА

Чак и када уважимо различите природе власти у Србији и Српској, обзиром на диктатуру броја гласова и притисак броја година власти, природу пасије опозиције у Републици Српској и непостојање опозиције у Србији, видљива је разлика између понашања колективитета у Великом Поводњу који је, изгледа, захватио само Србе и Српске Земље. Моја савјетница за тумачење вишемиленијумског континуума вјере каже да је то Божије Послање Србима да ојачају, да се узму упамет и да преброде многе овоземаљске трагичне непрактичности и несложности.

У Србији је Слоу Моушн једним позивом окупио педесет аутобуса  доборовољаца који ноћас и ујутро, у суботу, крећу у одбрану Шапца.

У Српској нигдје не можемо да примијетимо такав добровољни колективизам. Један микропримјер са бањалучког Ребровачког Моста није довољан да би се та појава евидентирала као особина живља Српске.

Један од разлога јесте и непостојање озбиљних планова и захтјева за таквим ангажманом.

Власти би морале имати усвојне дуготрајне мјере против оваквих катастрофа, јер ће оне постати уобичајене, пошто свака будала зна да кад нема равномјерности, када имамо дуге суше, имаћемо и тешке поплаве. То подразумијева забрану градње у водоплавним подручјима, градњу насипа што је богомдано за развитак солидарног и колективног хуманизма и планирање акција добровољаца на различитим подручјима за различите нивое катастрофе.

Али све то је општи луди идеализам када имамо ону двојицу градоначелника мудоклапчина у Добоју и Бијељини, нпр, који су на локалној власти од независности Словеније и који нису урадили ништа по том питању.

Мора да постоји начин обране насипима и каналима. Могли су да плате такве студије па да онда јавно испоставе проблем.

Овако. У Републици Српској на сцени је медијска злоупотреба поплава и несреће. Сваки усрани репортерчић, на свакој турској ћупријици, констатује како нико од власти, цивилне заштите, полиције, министара, министрових секретарица, није дошао да помогне.

Као да је могуће имати више припадника цивилне заштите него становника.

Онај Штакор За Промјене оптужује Владу што није увела ванредно стање на подручју цијеле Републике Српске. Само да би за нешто оптужио Владу. Режим.

А његови, Есдеесовци, нису смјели да уведу ратно стање у Републици Српској, иако су имали и власт, и оружје, и паре.

То кориштење природне несреће за разбијање српског колективитета, јер је и деструкција ради деструкције суштинско разбијање Нације и њене вјере у Власт уопште, довело је Републику Српску у тешку ситуацију.

Опозиција и Унитаристи Сарајева и Међузаја, систематски разбијају Колективни Национални Монолит у Републици Српској.

Сада ће несрећу са водом користити, када прођу поплаве, за своје мекињарске предизборне наћве. Стварајући, умјесто колективног српског духа, колективну мржњу према Власти и Режиму. А, у ствари, према Републици Српској.

И надајући се да ће, кад би они били на власти, ти исти људи колективно и масовно да се одушевљавају њима као Режимом.

Република Српска, пак, смјештена је на Три Велике Ријеке.

И озбиљно мора приступити плановима и одбрани. Јасно је да би нам више користило десет транспортних хеликоптера него сва издвајања за оне домобране зване оружани курчеви органи БиХ. Јасно је да би нам више користило ватрогасно и цивилнозаштитно резервно људство опремљено добрим чамцима и моторима него Партнерство за мир.

А и неке друге ствари.

Русија је у Србију послала озбиљно људство и технику за помоћ.

Само чекам.

Брисел може послати једино Кацина, Пакерицу и Филеа. Ударну Тројку. СТЈ.

Дорис Пак са шљемом. Кацин га држи на гујици. А Филеу наочари упале у блато, негдје пред Смедеревом.

Да су Штакори За Промјене на Власти и на Режиму Сарајево би Републици Сропској и Пробосанцима у испомоћ послало Суљагића, Бећировића и Бакира. С тим што би само Бакир имао шљем. На галвуши.