2903.

НЕМОЈТЕ

НАС БРАНИТИ

НИ У САРАЈЕВУ

НИ У БЕОГРАДУ

Да ли постоји Украјина између Београда и Сарајева.

ПППВ је одмах након избора у Србији најавио своју прву посјету баш Сарајеву. Ни Сарајево није имало појма о томе. Без обзира на све практичне и појавне манифестације, посјета је била знакоболна. Онај Лагумџијин парламентарни дивљак само је зрнчић у цијелом мозаику.

ПППВ је рекао да је БиХ неуништива. И да је Република Српска неуништива.

Косово је Срце Србије.

Да су исте ријечи изговорене у Бањалуци, све би изгледало другачије.

Ну. Ми смо у ситуацији да се претварамо у погледу значења. И Ми у Сарајеву. И Ми у Бањалуци. И Ми у Београду. А највише се претварамо Ми у Бриселу.

Онда је Добрица Ћосић у великом доштампаваном интервјуу Недељнику рекао да је Готово Косово и да нове паметне и младе генерације Срба не треба да троше атоме енергије на то.

Мени је та констатација такође знакоболна.

И, на крају, али никако на завршетку, Патријарх српски је рекао да Република Српска има право на отцјепљење и на присаједињење Србији.

Политичка семантика налаже, као прво и најпрече, питање Присаједињење Чему.

Али, не морам ни ја увијек да будем брутално искрен.

Јасно је да смо дошли у ситуацију између чекића и наковња.

За нас је обоје једнако тешко и тврдо.

Свака констатација о неуништивости БиХ само је другим ријечима изречена чињеница да постоји Дејтонски споразум као уговор великих сила. А сваки уговор великих сила има рок трајања. То значи да није потребно да се говори ни о неуништивости ни о уништивости БиХ. Треба је пустити да се сама уништи.

А констатација о неуништивости Босне и Херцеговине и Српске такође је констатовање Дејтонског Уговора. С тим што ће Сарајево то увијек тумачити тако да је дозвољено уништити Српску да би се доказала неуништивост БиХ.

Теза о праву на присаједињење Србији у овом времену није реална колико није реалан ни референдумски процес и његово међународно признање. Србија, на путу на који је избасала, не би смјела да призна Референдум, као што је то урадила Русија, и на основу тога да прихвати одлуку Српске о приласку.

На путу на ком је, Србија не би смјела да узме Српску ни када би лично Обама дошао и донио Први амандман о томе.

Стога је овај наковањ Патријарха само још један доказ Сарај Унитаристима и Интер Унитаристима о томе да Србија управља Републиком Српском и да је Србија кључ за сваку судбину Српске. А она, по њима, не може бити друкчија од унитаризације у Мутну Босну.

За Републику Српску је најоптималнија политика градње Самосталности. Са крајњим циљем Двије Српске Државе на Балкану.

То би требала да буде и тиха и константна национална и стратешка политика Србије. Тако никада не би могла бити опптужена да руши Босну Усрану, нити да се одриче Срба што би јој се прикачило много горе него одустајање од Косова.

Свако залијетање у Референдум, једнако као и у Интеграције Еу, или Нато, може, дугорочно, да изазове непоправљиве посљедице.

Србија, Српска и Срби, требају једном да пусте Историју да иде у Пизду Матерну. Да прође мимо њих. Толико пута смо ускакали у Први Вагон Историје а из задњег испадали усрани.

Сад је вријеме да то прихватимо као наук.