НЕ САМО

МУРИЊО И КРЕТЕНИ.

И СИСТЕМ

ТАКМИЧЕЊА

УБИЈА ФУДБАЛ.

Добро. Мало сам претјерао критикујући Тату Мартина.

Барселона ипак има могућност да освоји нешто. Наслов првака Шпаније.

Оно што се догодило у претпосљедњем колу када су ремизирали и Барселона и Атлетико а Реал изгубио, баца ново свјетло на шири контекст у коме се такмиче ова три врхунска клуба.

То што се њима десило није појединачан случај и није случајно. Чак и кад се узме у обзир да медији јављају како је Реал мислио на Лисабон и играо са Б Тимом. То, једноставно не постоји. Јер би Рела са тим Б Тимом био првак у скоро свим лигама Европе.

И раније се догађало да тимови који у уторак или сриједу играју лигу шампиона губе у домаћем првенству. У свим лигама. То, у току првенства, не изазива нарочиту пажњу јер изгледа појединално и изгледа да има времена да се све надокнади.

Овај системски покољ у претпоследњем колу шпанског првенства, знак је да систем такмичења убија фудбал. Тај четвероструки колосијек, домаће првенство, лига шампиона, репрезентација, куп, и ове године, посебно, свјетско првенство, чини да нема умјетника који може физичку и психичку силу програмирати тако да одговори свим обавезама и да се тиму и појединцу унесе такав емотивни и вољни програм који би достигао екстазу баш кад треба.

А питање је кад треба.

Мислим да то од фудбала твори гладијаторство. У коме се само износе мртви из арене. Требало би у години свјетског првенства не играти, нпр, лигу шампиона.

Или донијети правило да лигу шампиона и домаће првенство играју ти наводни А и Б тимови. Рецимо, максимално седам играча у оба такмичења.

Тако би се сачували играчи, одржао психолошки колективитет и повећао врој играча који имају прилику.

Ако Барселона побиједи Атлетико у задњем колу и освоји лигу, биће то само зато што Атлетику предстоји финале Лиге шампиона.