КРАТКЕ ПРИЧЕ

ИЗ НЕЖИВОТА

НЕСТАЈУ ДЈЕВОЈКЕ

ИСПОД ВЕЛОВА

крв помијешана са земљом која је годинама његовала ратнике ко своја чеда пузала је испод дјевојачких велова и пријетила да их прекрије јер није хтјела да испод очију рањеног ратника остане иједна лијепа слика из живота који је био ругобан тугобан несјетљив непамтљив живот за смрт а не за свјетлост и сунце које се удјенуло између лица љепотица и велова бијелог одласка у небо остави ми слику само једну слику нема ништа њежније и топлије од бијелих женских велова распашћу се овдје на теби земљо моја кожу своју ћу ти предати и кости раздвојити кише ће ме тући нико ме препознати неће ни по биљегу на стомаку мајка стојанка је умрла а само је она знала за биљег кад ме је родила остави ми слику велова не треба ми слика топлог женског тијела ладан сам за њега остави ми велове да ме залијечиш што су мене оставили рањенога и изрезанога правећи се да нису чули рафале и видјели прашину са њиве да сам отишао да нисам био ту добро знаш да се то не лијечи то кад ратника гледају ко седамдесет кила меса тежак за носити толике километре па те оставе не тебе мене оставе а ти једва чекаш да ме прекријеш и слике да ми преземљиш и велове моје бијеле да зацрниш засмеђиш и замажеж несретницо коштосам и сам