2518.
КО СЕ НИЈЕ
УБИЈЕДЉИВО
ОПИСМЕНИЈО,
ЕВРОПЕЈАЦ БИЈО
 

Добро. Не треба исмијавати оне Собове из Собла.

Некад је неписменост била масовна појава али је становала само код тетака, дједова, дрвосјеча и сиромашних родјака са села. У провицнији уопште. Била је нејавна. Пошто су комунисти у првом налету описменили све по реду, тај посао је обустављен. Какватаква писменост, па и неписменост, обитавале су у сјенама невидљивости и апсолутној власти писмених.

А онда су дошли компјутери, тастатуре и мобилни, МИЈ. Свако има мобилни а нико нема кључ тринест. Како је деведесетдевете рекао мој друг из Универзала.

Ослободили и писменост и неписменост. Сада свако има Сиви. Не лижу се више мастиљаве оловке. А на тим паметним телефонима треба три мјесеца да се пронађе велико слово. О којем, и иначе, нисмо знали прецизно ништа.

Да. Дошли су и ратови. Наступило ново, демократско, вријеме у коме се људи поново уче да поправљају вешмашине и остало. То ново вријеме више не зависи од многих ствари. Од Братства и Јединства. Што би, онда, зависило од писмености. Можда је то само једна обична комунистичка ортодоксија. Слобода је опште добро које нам треба. Мала моја, демократија је, љубим цуру, не питам чија је.

Пишем, дакле, какооћујем.

Како Оћу је начин постојања.

Лингвисти и правописци су изгубили посао. Велики рјечници су пропали. Битке око језика и норми су отишле у историју са сфрј. Лакше је докторирати. Докторисати. Како ли. Него научити различиту употребу инфинитива у српском и хрватском језику. А о филозофији Зареза да не кантујем, не марксујем и не хегелујем. Ето ти твој босански па се јеби са њим како оћеш.

Ја сам исто неписмен. Пишем како оћу. БолимеК.

Јер. У том новом времену једини стандард је говорни језик.  Говори како говориш. Из њега се извлаче, у дугом слиједу, правила језика, ријечи, правописна регулатива.

Тако сам писао неке своје романе. Говорним језиком. А и од рођења се не дам вагонирати, управљивати, постројавати. Језик је прва људска слобода. Нећу да будем педер да бих био слободан. Оћу да пишем како оћу. Како се говори. Било ми смијешно да мој припрости сељак у рову говори чистим књижевним језиком. Или да му ја додајем канту апострофа по страници монолога.

Мали проблем настаје кад се схвати да многи људи не знају да напишу онако како говоре.

То, доиста, дјелује трагично. И смијешно. У највећем броју случајева, Смјешно.

Али. И то је ново вријеме.

Ко се навико, навико се.