UZLET I ESEMES SIROTOG PUKIJA
Samo još oni koji mrdaju usnama dok čitaju intelektualije u novinama, misle da postoji novinarstvo. Znam da ću naježiti i razrežati mnoge, ali novinarstvo na ovim prostorima je umrlo sa samoupravnim socijalizmom.
Ali, da krenem od nereda.
Sa propašću tog našeg samoupravnog socijalizma, za sve druge, komunizma, svaki je umobolnik, idiot i skretničar s pameti dobio priliku da misli da je svetac lično, bogomdan ako ne za patrijarha a ono za vođu nacije, najmanje.
Tako su se u našim životima pojavile protuve. A oni koji su znali da nešto rade, otišli su u tri pizde materine. Riječ Otišli upotrebljava se za situaciju kada su organizovane protuve organizovale progone. Izbjeći ću da govorim o sebi. Gledao sam po banjalučkim ulicama kako mobilišu ljude samo zato što nisu ušli u Esdees. Ne moraš da budeš Srbin, srbenda, srbljak, ne moraš da srbuješ, srbčiš, srbičariš, dovoljno je da si u Esdeesu. Gledao sam profesore, gledali su i drugi samo se prave da nisu, kako prodaju na pijaci stare majice i suvišne kašike, gledao sam fufbalere, legende Borca, prvoligaša nekada, koji su kupili lišće po trotoarima. I, dabome, gledao sam poluazbučare koji su postajali novinari. Polupičke koje su postajale urednice dnevnika. Za dva skakanja po kurcu. Gledao sam kafandere koji su pokretali svoje novine. Druge koji su postajali direktori svega i svačega. A u komunizmu im ni njihova rođena majka ne bi dala da čuvaju kurac od ovce, na priuzi.
Političke stranke sa srednjim D spustile su kriterijume na apsloutnu nulu. Dvjestasedamdesettri. Svemu, pa i novinarstvu. Stranci su pomagali. Dovoljno je bilo da se pojavi neko ko piše za nešto, ne za neke novine, nego baš za nešto, da nešto lane u kafani pa da ga stranci promovišu u nezavisne novinare. Tako je stvoren soj Jedna čovjek – jedne novine. Onda su stranci, ambasadori, i drugi, sa ispucalim cipelama, hlačama za duboku vodu, takozvanim poluvehabijkama, sa prugastim košuljama, kockastim sakoima, cvjetnim kravatama i pirgavim pantolama, dolazili kod Nezavisnih Vlasnika Novina i direktno im iz tašne vadili dolare. NVN nisu shvatili da im, ispod stola, vade i Crven Bana Kvrgana. Svoga i daju im ga direktno u šake. Šta mislite o Dodiku. O Čoviću. O Čaviću. O Harisu. Onda usrani provincijalci, ponapijani, seru o tome kako su oni rekli, saopštili, analizirali. Onaj feder, radi na Federalnoj, kezmastog vrata, Bakir, nedavno izjavljuje u novinama: Ja sam rekao Amerikancima... Američani, kobiva, spali na Bakira. To je kao kad bi Džordž Kluni spao na to da traži one stvari od kamile.
U međuvremenu su se upetljali tajkuni, milioneri, bizMismeni, pljačkaši, dioničari, u stvari, horde Kriminalizovane Odbrane Nacije. Na svim stranama. Mediji su privatizovani. Pored onih bakira, medije su kupili i osnovali krkani. Drugi, pametniji, privatizovali su profitabilnije segmente. Ušle su, u sretnije zemlje, Hrvatsku i Srbiju, i strane korporacije. Sve poštena do poštene.
Države više nisu finansirale medije. Sada ih finansira tržište. Prestala je da važi umotvorina: Koga ljubim toga i jebem. Stvorena je nova: Koga plaćam toga jebem.
A plaćaju tajkuni, oglašivači, stranci, lokalni i regionalni feudalci, klasični kriminalci. Istorija novinarstva, ako je bude, jer je kraj i novinarstva i istorije, moraće zapisati i da su se na Balkanu novine formirale samo za jedne izbore. Čak za jedno ubistvo. Pripreme javno mnijenje, ubiju, zamagle i prestanu izlaziti.
Tako su nastali novi novinari. U toj posteljici.
Tu dolazimo do Pukija. Puki Nacionale. Prva liga. U odnosu na ostale vadipare on je napravio ime, list i položaj. Dabome, nikakve veze sa novinarstvom nije imao. Petljao se sa svakim, turao nos u svašta, dolazio do informacija, manji dio objavljivao, veći dio tržio. Upućeniji znaju ko je vlasnik kapaitala iza Nacionala. Ali to nije važno. Uvijek je neko vlasnik. Ostalo su lutke na koncu, lutke na rafalu, lutke na eksplozivu.
To što su Pukijevi esemesovi objavljeni, to nije nikakav raritet, nikakav udar na slobodu, privatnost i slično. Taj način komunikacije, koju praktikuju i drugi, kao i kafančarenje, razgovore u službenim prostorijama, tajne dostave... dio je njihovog javnog položaja. Svi se oni, kao i Puki, malo preračunaju, pa pišu svakome, traže svašta, pomisle da su važni. Zovu političare po sto puta na dan. A političari, najveći dio njih, onda, misli da su važni pa se i oni užive.
Takvi puki-novinari, novinari na koje se puca, novinari koji pucaju na lovu, uništavaju, i uništili su, novinarstvo. Da li se neko sjeća onog izvrsnog tv-kritičara koji je dijelio kaktuse, mrzovoljni genijalac koji je Severinu, kada se tucala sa kamerom, nazvao pjebačica, i kojeg je Puki otjerao za sekund jer je napisao nešto loše o nečijoj jetrvi.
Preberite koji šljam radi u tim medijima. Pokušajte se sjetiti koje su novinarsko ime izbacili. U bilo kojoj našoj zemlji. A imali su vremena. Dvadeset godina. U tom vremenu i nekoliko ratova. Dobrog novinara može stvoriti jedan osrednji zemljotres. Ali, ne. To novinarstvo nije babica za novinare.
E, sa komunizmom je, dakle, umrlo i novinarstvo. Oni su imali selekciju, podobnost, školovanje, kriterije, stepenice. Nema pušenja uredniku. Imali su reportaže, komentare, crtice, zapise, fotoreportere, fotografije iz života... imali su Vjesnik u srijedu, Spektatora, Danas, Nedeljne informativne novine, Viba, Grizelja, Lešića...
A od puki-novinarstva dobro da su ostali i esemesovi. Državnom tužiocu bajiću – komada 172.
Polusvijet medija će uskoro početi objavljivati svoje sabrane esemesove. U međuvremenu, tu je Maja Morales, Ivonica, Era, ona jeboždrebica...
Samo još oni koji mrdaju usnama dok čitaju intelektualije u novinama, misle da postoji novinarstvo. Znam da ću naježiti i razrežati mnoge, ali novinarstvo na ovim prostorima je umrlo sa samoupravnim socijalizmom.
Ali, da krenem od nereda.
Sa propašću tog našeg samoupravnog socijalizma, za sve druge, komunizma, svaki je umobolnik, idiot i skretničar s pameti dobio priliku da misli da je svetac lično, bogomdan ako ne za patrijarha a ono za vođu nacije, najmanje.
Tako su se u našim životima pojavile protuve. A oni koji su znali da nešto rade, otišli su u tri pizde materine. Riječ Otišli upotrebljava se za situaciju kada su organizovane protuve organizovale progone. Izbjeći ću da govorim o sebi. Gledao sam po banjalučkim ulicama kako mobilišu ljude samo zato što nisu ušli u Esdees. Ne moraš da budeš Srbin, srbenda, srbljak, ne moraš da srbuješ, srbčiš, srbičariš, dovoljno je da si u Esdeesu. Gledao sam profesore, gledali su i drugi samo se prave da nisu, kako prodaju na pijaci stare majice i suvišne kašike, gledao sam fufbalere, legende Borca, prvoligaša nekada, koji su kupili lišće po trotoarima. I, dabome, gledao sam poluazbučare koji su postajali novinari. Polupičke koje su postajale urednice dnevnika. Za dva skakanja po kurcu. Gledao sam kafandere koji su pokretali svoje novine. Druge koji su postajali direktori svega i svačega. A u komunizmu im ni njihova rođena majka ne bi dala da čuvaju kurac od ovce, na priuzi.
Političke stranke sa srednjim D spustile su kriterijume na apsloutnu nulu. Dvjestasedamdesettri. Svemu, pa i novinarstvu. Stranci su pomagali. Dovoljno je bilo da se pojavi neko ko piše za nešto, ne za neke novine, nego baš za nešto, da nešto lane u kafani pa da ga stranci promovišu u nezavisne novinare. Tako je stvoren soj Jedna čovjek – jedne novine. Onda su stranci, ambasadori, i drugi, sa ispucalim cipelama, hlačama za duboku vodu, takozvanim poluvehabijkama, sa prugastim košuljama, kockastim sakoima, cvjetnim kravatama i pirgavim pantolama, dolazili kod Nezavisnih Vlasnika Novina i direktno im iz tašne vadili dolare. NVN nisu shvatili da im, ispod stola, vade i Crven Bana Kvrgana. Svoga i daju im ga direktno u šake. Šta mislite o Dodiku. O Čoviću. O Čaviću. O Harisu. Onda usrani provincijalci, ponapijani, seru o tome kako su oni rekli, saopštili, analizirali. Onaj feder, radi na Federalnoj, kezmastog vrata, Bakir, nedavno izjavljuje u novinama: Ja sam rekao Amerikancima... Američani, kobiva, spali na Bakira. To je kao kad bi Džordž Kluni spao na to da traži one stvari od kamile.
U međuvremenu su se upetljali tajkuni, milioneri, bizMismeni, pljačkaši, dioničari, u stvari, horde Kriminalizovane Odbrane Nacije. Na svim stranama. Mediji su privatizovani. Pored onih bakira, medije su kupili i osnovali krkani. Drugi, pametniji, privatizovali su profitabilnije segmente. Ušle su, u sretnije zemlje, Hrvatsku i Srbiju, i strane korporacije. Sve poštena do poštene.
Države više nisu finansirale medije. Sada ih finansira tržište. Prestala je da važi umotvorina: Koga ljubim toga i jebem. Stvorena je nova: Koga plaćam toga jebem.
A plaćaju tajkuni, oglašivači, stranci, lokalni i regionalni feudalci, klasični kriminalci. Istorija novinarstva, ako je bude, jer je kraj i novinarstva i istorije, moraće zapisati i da su se na Balkanu novine formirale samo za jedne izbore. Čak za jedno ubistvo. Pripreme javno mnijenje, ubiju, zamagle i prestanu izlaziti.
Tako su nastali novi novinari. U toj posteljici.
Tu dolazimo do Pukija. Puki Nacionale. Prva liga. U odnosu na ostale vadipare on je napravio ime, list i položaj. Dabome, nikakve veze sa novinarstvom nije imao. Petljao se sa svakim, turao nos u svašta, dolazio do informacija, manji dio objavljivao, veći dio tržio. Upućeniji znaju ko je vlasnik kapaitala iza Nacionala. Ali to nije važno. Uvijek je neko vlasnik. Ostalo su lutke na koncu, lutke na rafalu, lutke na eksplozivu.
To što su Pukijevi esemesovi objavljeni, to nije nikakav raritet, nikakav udar na slobodu, privatnost i slično. Taj način komunikacije, koju praktikuju i drugi, kao i kafančarenje, razgovore u službenim prostorijama, tajne dostave... dio je njihovog javnog položaja. Svi se oni, kao i Puki, malo preračunaju, pa pišu svakome, traže svašta, pomisle da su važni. Zovu političare po sto puta na dan. A političari, najveći dio njih, onda, misli da su važni pa se i oni užive.
Takvi puki-novinari, novinari na koje se puca, novinari koji pucaju na lovu, uništavaju, i uništili su, novinarstvo. Da li se neko sjeća onog izvrsnog tv-kritičara koji je dijelio kaktuse, mrzovoljni genijalac koji je Severinu, kada se tucala sa kamerom, nazvao pjebačica, i kojeg je Puki otjerao za sekund jer je napisao nešto loše o nečijoj jetrvi.
Preberite koji šljam radi u tim medijima. Pokušajte se sjetiti koje su novinarsko ime izbacili. U bilo kojoj našoj zemlji. A imali su vremena. Dvadeset godina. U tom vremenu i nekoliko ratova. Dobrog novinara može stvoriti jedan osrednji zemljotres. Ali, ne. To novinarstvo nije babica za novinare.
E, sa komunizmom je, dakle, umrlo i novinarstvo. Oni su imali selekciju, podobnost, školovanje, kriterije, stepenice. Nema pušenja uredniku. Imali su reportaže, komentare, crtice, zapise, fotoreportere, fotografije iz života... imali su Vjesnik u srijedu, Spektatora, Danas, Nedeljne informativne novine, Viba, Grizelja, Lešića...
A od puki-novinarstva dobro da su ostali i esemesovi. Državnom tužiocu bajiću – komada 172.
Polusvijet medija će uskoro početi objavljivati svoje sabrane esemesove. U međuvremenu, tu je Maja Morales, Ivonica, Era, ona jeboždrebica...
