OPOZICIJA JE SVE OD SEBE DALA
DVA MLADENA, JEDNOG RADIKALA
Od velikih međunarodnih projekata u BiH, Republici Srpskoj, a i šire, ponekad neki i uspije.
Propala su Bonska Ovlaštenja, propala je Reforma policije, Propao je Aprilski paket, propao je Butmir, ispropadala je nekoliko puta Reforma Ustava... Ali uspjelo je ujedinjenje opozicije u Republici Srpskoj.
Srpska Demokratska Stranka, ono što je od nje ostalo, pošto je prošla veliki politički put koji je, zadnjih deset godina, ličio na put prosute kante klikera niz kaldrmu iz pjesme Ne klepeći nanulama, Partija Demokratskog Progresa, partija sumanutog naziva jer je demokratija uvijek konzervativna a ne progresivna, jedna od G-partija balkanskog ekspertizma i Srpska Radikalna Stranka, stranka jednoglavog lidera iz Bosanskog Novog, poznatog jezgra srpskog radikalizma, ujedinile su se i potpisale papirus sa jednostavnim stihom: Opozicija je sve od sebe dala, dva Mladena, jednog radikala.
Noćima ne spavam. A kad spavam, budim se kao da spavam sa piranama. Ili Amazonkama. Analiziram šta je ujedinilio te tri jurišne opozcione grupe, ta tri lidera, tri slobodara, od kojih je jedan, znate vi dobro koji, kao nosilac odborničke liste u Bosanskom Novom, 2008. dobio 277 glasova, tri kolosa, koji su, dvojica, jer treći nije imao ništa, na tim lokalnim izborima 2008. izgubili 20 opština.
Programa, opozicionog, nemaju.
Njihov jedini program je da se mora srušiti nenarodni režim Esenesdea za koga je 2006. glasalo pola naroda. A 2008. dvije trećine naroda.
Za dobru i izglednu opoziciju morali bi imati program, ako ne svi, barem jedna od tih stranaka, iako je sada, šest mjeseci do izbora kasno, program koji taj narod prepoznaje i kome daje masovnu podršku i koji u javnosti dobija sve više i više postotaka.
Za njihovu žal da kažem – takav se program još nije rodio i neće zadugo. Esenesde ima odgovor za kompletnu lepezu pitanja, i dugorčnih i današnjih, koja stoje pred narodom i Republikom Srpskom.
Vođu, opozcionog, nemaju.
Ni liderski ni partijski. Bilo bi normalno da je jedan od njih stjegonoša, lučonoša, mudonoša, barem. Pa da se drugi okupljaju oko njega i da narod kaže: Vidi junaka, a vidi ih i oko njega. Ili da jedna od tih partija ima snagu, program i organizaciju pa da se druge upotpore i tako stvore front. Ali jedna od njih, Esdees, živi burnim partijsko-organizacionim životom – svake nedjelje neko nekog raspušta. Ima ih više po bunjištima nego po odborima. Druga, Pedepe, pretvorila se u pi-ar agenciju za butmirsku promociju osakaćenog entitetskog glasanja. Treća, bosanskonovska, i nije stranka. To je pojava.
Kandidate, opozicione, nemaju.
Tadić, Ognjen, Nosilac Šešelj Štafete, već je bio na tim izborima. Ivanić, Mladen, takođe. Izgledno je da i on opet bude kandidat ali ovaj put za Člana Predsjedništva BiH. To je već jednom bio pa ga je narod upamtio kao takvog borca za sprstvo da mu je s leđa otpadalo po tri, četitiri kile mesa u komadu. Od Mladena Bosića ni McEricson ne može napraviti kandidata.
Šta je, onda?
Strah je crvena nit koja ih ujedinjuje. Strah od poraza.
Računaju da je manja jeza kad izgubiš grupno. I uvijek možeš, makar podsvjesno, u sebi, ako ne smiješ javno, reći da ste izgubili zbog onih kretena.
Tačno ih vidim u oktobru.
Niko iz njihove pameti se neće pitati zašto je Esenesde pobijedio nego zašto su oni izgubili.
DVA MLADENA, JEDNOG RADIKALA
Od velikih međunarodnih projekata u BiH, Republici Srpskoj, a i šire, ponekad neki i uspije.
Propala su Bonska Ovlaštenja, propala je Reforma policije, Propao je Aprilski paket, propao je Butmir, ispropadala je nekoliko puta Reforma Ustava... Ali uspjelo je ujedinjenje opozicije u Republici Srpskoj.
Srpska Demokratska Stranka, ono što je od nje ostalo, pošto je prošla veliki politički put koji je, zadnjih deset godina, ličio na put prosute kante klikera niz kaldrmu iz pjesme Ne klepeći nanulama, Partija Demokratskog Progresa, partija sumanutog naziva jer je demokratija uvijek konzervativna a ne progresivna, jedna od G-partija balkanskog ekspertizma i Srpska Radikalna Stranka, stranka jednoglavog lidera iz Bosanskog Novog, poznatog jezgra srpskog radikalizma, ujedinile su se i potpisale papirus sa jednostavnim stihom: Opozicija je sve od sebe dala, dva Mladena, jednog radikala.
Noćima ne spavam. A kad spavam, budim se kao da spavam sa piranama. Ili Amazonkama. Analiziram šta je ujedinilio te tri jurišne opozcione grupe, ta tri lidera, tri slobodara, od kojih je jedan, znate vi dobro koji, kao nosilac odborničke liste u Bosanskom Novom, 2008. dobio 277 glasova, tri kolosa, koji su, dvojica, jer treći nije imao ništa, na tim lokalnim izborima 2008. izgubili 20 opština.
Programa, opozicionog, nemaju.
Njihov jedini program je da se mora srušiti nenarodni režim Esenesdea za koga je 2006. glasalo pola naroda. A 2008. dvije trećine naroda.
Za dobru i izglednu opoziciju morali bi imati program, ako ne svi, barem jedna od tih stranaka, iako je sada, šest mjeseci do izbora kasno, program koji taj narod prepoznaje i kome daje masovnu podršku i koji u javnosti dobija sve više i više postotaka.
Za njihovu žal da kažem – takav se program još nije rodio i neće zadugo. Esenesde ima odgovor za kompletnu lepezu pitanja, i dugorčnih i današnjih, koja stoje pred narodom i Republikom Srpskom.
Vođu, opozcionog, nemaju.
Ni liderski ni partijski. Bilo bi normalno da je jedan od njih stjegonoša, lučonoša, mudonoša, barem. Pa da se drugi okupljaju oko njega i da narod kaže: Vidi junaka, a vidi ih i oko njega. Ili da jedna od tih partija ima snagu, program i organizaciju pa da se druge upotpore i tako stvore front. Ali jedna od njih, Esdees, živi burnim partijsko-organizacionim životom – svake nedjelje neko nekog raspušta. Ima ih više po bunjištima nego po odborima. Druga, Pedepe, pretvorila se u pi-ar agenciju za butmirsku promociju osakaćenog entitetskog glasanja. Treća, bosanskonovska, i nije stranka. To je pojava.
Kandidate, opozicione, nemaju.
Tadić, Ognjen, Nosilac Šešelj Štafete, već je bio na tim izborima. Ivanić, Mladen, takođe. Izgledno je da i on opet bude kandidat ali ovaj put za Člana Predsjedništva BiH. To je već jednom bio pa ga je narod upamtio kao takvog borca za sprstvo da mu je s leđa otpadalo po tri, četitiri kile mesa u komadu. Od Mladena Bosića ni McEricson ne može napraviti kandidata.
Šta je, onda?
Strah je crvena nit koja ih ujedinjuje. Strah od poraza.
Računaju da je manja jeza kad izgubiš grupno. I uvijek možeš, makar podsvjesno, u sebi, ako ne smiješ javno, reći da ste izgubili zbog onih kretena.
Tačno ih vidim u oktobru.
Niko iz njihove pameti se neće pitati zašto je Esenesde pobijedio nego zašto su oni izgubili.
