ZABORAV ZA KOŠTUNICU, KOSOVO, IZDAJNIKE...
Izbori u Srbiji daju neke elemente za političku radost mada je politika emotivno uvijek apsolutna hladna nula.
Demokratska realna, radi raširene predstave, reći ću i: evropska Srbija, uknjižila je neke poene nakon pada Kosova, separatnog potpisivanja SAA i ulaska FIAT-a i Gasproma u ekonomske investicije u Srbiji.
Radikali su ostali na svoji okamenjenih 30% i nisu profitirali iz priče o izdaji Kosova i ostalim nebuloznim okaminama o patriotima i izdajnicima. To što je Nikolić dobio više u predsjedničkim izborima objašnjavam samo dvojicom kandidata dok opšti izbori nude široku lepezu đakonija i tu se sve svodi na realnost.
Koštunica pada, socijalisti se drže što je političko čudo.
Kosovo pada u zaborav što je upravo znak nove relane demokratske Srbije.
Postizborna analiza je optimistična ne samo zbog velikih procenata Demokratske stranke, već i zbog tih strateških tektonskih preokreta. Srbija će, ipak, još imati posla sa sobom, svojom prošlošću, Kosovom i radikalima. Naročito ako socijalisti priđu ledenoj koaliciji DSS-SRS, što je po njihovom dosadašnjem ponašanju logično a po političkom temelju katastrofalno. Mislim da se to može lako desiti jer su sve to, u najširem smislu, Slobina deca, bre.
Bitan je zaborav Koštunice i Kosova. To su dva igrača nerealne Srbije koja je opasnost za samu sebe, prije svega. Treba znati da je Kosovo, za Srbiju, s druge strane zemaljske kugle. I ako nikad ne bude priznato od strane te Srbije, to neće biti bitno za geografiju oko Srbije. Sada vidimo da to nije bitno, ili barem nije presudno, ni za politički mozaik u Srbiji. Biće zanimljivo pogledati rezultate lokalnih izbora ali slučaj Kragujevca gdje su ljudi glasali za Fiatova radna mjesta a ne za Koštuničino ili Nikolićevo Kosovo, sve govori.
Bitna je i propala priča o patriotima i izdajnicima. Nikad nisam bio za to da neko ko se lupa u prsa sa „moj narod“, odnosno takve političke stranke, određuju ko je patriot a ko izdajnik. To je po život pojedinca i nacije opasna komunistička tehnologija i političke i nacionalne podobnosti. Kad vam neko kaže da je taj i taj dobar Srbin, znajte da u njegovoj glavi čuči krvožedni monstrum. Dakle, dobro je što Srbija odustaje od te priče. Ima načina da se iskaže patriotizam za Srbiju – radi i stvori od nje ekonomsku silu na Balkanu. To je patriotizam. Nije patriotizam ginuti za izgubljeno Kosovo.
Demokratska realna, radi raširene predstave, reći ću i: evropska Srbija, uknjižila je neke poene nakon pada Kosova, separatnog potpisivanja SAA i ulaska FIAT-a i Gasproma u ekonomske investicije u Srbiji.
Radikali su ostali na svoji okamenjenih 30% i nisu profitirali iz priče o izdaji Kosova i ostalim nebuloznim okaminama o patriotima i izdajnicima. To što je Nikolić dobio više u predsjedničkim izborima objašnjavam samo dvojicom kandidata dok opšti izbori nude široku lepezu đakonija i tu se sve svodi na realnost.
Koštunica pada, socijalisti se drže što je političko čudo.
Kosovo pada u zaborav što je upravo znak nove relane demokratske Srbije.
Postizborna analiza je optimistična ne samo zbog velikih procenata Demokratske stranke, već i zbog tih strateških tektonskih preokreta. Srbija će, ipak, još imati posla sa sobom, svojom prošlošću, Kosovom i radikalima. Naročito ako socijalisti priđu ledenoj koaliciji DSS-SRS, što je po njihovom dosadašnjem ponašanju logično a po političkom temelju katastrofalno. Mislim da se to može lako desiti jer su sve to, u najširem smislu, Slobina deca, bre.
Bitan je zaborav Koštunice i Kosova. To su dva igrača nerealne Srbije koja je opasnost za samu sebe, prije svega. Treba znati da je Kosovo, za Srbiju, s druge strane zemaljske kugle. I ako nikad ne bude priznato od strane te Srbije, to neće biti bitno za geografiju oko Srbije. Sada vidimo da to nije bitno, ili barem nije presudno, ni za politički mozaik u Srbiji. Biće zanimljivo pogledati rezultate lokalnih izbora ali slučaj Kragujevca gdje su ljudi glasali za Fiatova radna mjesta a ne za Koštuničino ili Nikolićevo Kosovo, sve govori.
Bitna je i propala priča o patriotima i izdajnicima. Nikad nisam bio za to da neko ko se lupa u prsa sa „moj narod“, odnosno takve političke stranke, određuju ko je patriot a ko izdajnik. To je po život pojedinca i nacije opasna komunistička tehnologija i političke i nacionalne podobnosti. Kad vam neko kaže da je taj i taj dobar Srbin, znajte da u njegovoj glavi čuči krvožedni monstrum. Dakle, dobro je što Srbija odustaje od te priče. Ima načina da se iskaže patriotizam za Srbiju – radi i stvori od nje ekonomsku silu na Balkanu. To je patriotizam. Nije patriotizam ginuti za izgubljeno Kosovo.
