БАКИР,

САЗАПОВЦИ

И СРПСКИ

НОВИНАРИ,

ПРИЗИВАЈУ

УЛИЧНЕ ПРОТЕСТЕ

И ДЕМОНСТРАЦИЈЕ

Већ година и година има.

Није то њима само упало. Неко је њима то морао гурнути.

Бакир Изетбеговић, резервни члан Предсједништа, испред Савеза За Промјене, већ неколико пута  у овој години избора, зборио је о томе како ће Додик схватити кад празни срски стомаћићи прораде, кад се дигне сиротиња раја и јебе матер националним темама те изађе на улицу и до темеља сруши и изгази борбу против одузимања надлежности Републике Српске.

Савез За Промјене је додавао пропаст на ватру. Финансијски је све пропало. Банке су пропале. Владина политика је пропала. Лијекови су пропали. Домови здравља су пропали.

А и практично су, мегафонски и парковски, дјеловали.

Покушавали на разне начине.

Али, прољеће прође, расада се не узелени.

Медији и многи Новинари, непрестано призивају Протесте. Има тих телевизија које, когод им дође у студио, макар био свјетски рекордер у мјерењу бамбуса педљом, прво питају Шта мислите, кад ће ти и ти изаћи на улице.

Атеве је, тако постао Чекаоница За Протесте.

Беентеве само још Алексу Милојевића није изуличарио.

За Бакира и разумијем. Он би, кад би га се питало, ко његовог Бабу, пристао да се сруши сво Сарајево само кад би се укинула Република Српска. Па би уред преселио код Чеде на Соколац.

Разумијем и Савез За Промјене.

Десет пунијех годиница гледаш сису а ниђе млаза. Ко да су трипут служили морнарицу, Сунце Ти Јебем.

И, онда им се појави продавач магле Маглен Иванић, и она Кардашијанка из Једне Амбасаде, и намаме их на причу о томе како је све пропало, сад ће то Мектић да помете, све у говнима а они, само, треба да се појаве На Белом Коњу.

Све је то у реду.

Чак и за Медије. Како су настали, чији су и чијим су парама финансирани, ибожепомози.

Али. Откуд ту Новинари.

Како је дошло до тога да тај мислећи, обавијештени, животовити, начитани, понекад и стваралачки и боемски, независан и реалан, свијет, јер нећу да мислим да то раде јер не знају ништа друго па их тетке погурале у то без школе, без очију и без слова, доспије у ситуацију да види само једну страну, да се опредјељује, да служи неком странцу усранцу, да одустане од образовања, од модернизма, од објективитета, и стави се у службу провинцијалног анархорадикализма и амонијакалног либерализма.

Како је дошло до тога да одустану од ОМО, при чему би увијек били у огромној предности над параполитичарима, паразитполитичарима, парајлиполитичарима, над тајкунским и лешинарским привредницима, над купљеним дипломцима, над културним актерима, над Јавношћу, јер би знали више, знали боље и видјели даље, па би их се сви бојали, прибојавали, обавезно поштовали и клањали се.

Већ се стављају у блатњаву опозициону мочвару и глуме Лењина, Че Гевару, Робина Худа. Че Гевара на Бардачи. Не схватајући да свако њихово опредјељивање копа им бунар умјесто раке. Даје им камен око врата, умјесто пера или лагане тастатуре. Сви то и хоће. Баш то. Да се опредјељују. И баш сви. И Власт и Опозиција. Јер је лијепо новинарским курчићима млатити глогиње. Јер тако моја позициона или опозициона каријера може да траје неовисно о изборним резултатима. А новинарска не може. Једном кад се опредијелиш, готов си.

Курва се и враћа са ћошка али Новинар никада.

Дабоме. Нису Новинари криви.

Али су се могли борити.

Не тако како Снејкица пита Шта мислите, хоће ли сљедеће године бити протеста.

Коме се јебе за протесте.

Ни Власт ни Опозиција не зависе од Протеста, а, богухвала, ни Народ. Бирачи.

Од Протеста у Српској зависи само Бакир, Америчка Амбасада и један мали број Гузица За Промјене.

Вријеме треба разумјети.

Никада, у Времену, да не сужавам на Историју, није ишло набоље. Увијек је ишло нагоре. Технолошки напредак, убрзавање живота, поплава догађаја и информација, само су шарене лаже које то прикривају.

Пошто, дакле, увијек иде низбрдо, оно што прође и остане, не може се сачекати, не може се вратити.

Тако и Новинарство.

Али ОМО се могао сачувати.

Јер. Једном ће морати и Вријеме да стане. Мада се неће вратити. Једном ће све морати да се ресетује. Неће то данашњи Новинари доживјети. Али ОМО хоће, ако их сви његујемо и чувамо.

Замало заборавих.

Да ли ће Новинари Републике Српске протестовати на улицама у сљедећој години.

КАДА ЈЕ

УБИЈЕНА ВИЈЕСТ,

УБИЈЕНО ЈЕ

И НОВИНАРСТВО

А, ОНДА, И ЈАВНОСТ

Тачна Вијест увијек је била темељ Новинарства и основ Јавности.

На таквој Вијести се темеље сва сазнања, све касније анализе, сви коментари, сва предвиђања.

Данас Вијест не постоји.

А за то није криво Новинарство нити Новинари.

Изумирање и њих и њега почело је са уништавањем Вијести.

А Вијест је уништило Ново Доба.

Згушњавањем Свијета престала је важност јутарњих или вечерњх новина, телевизијског дневника и првих јутарњих вијести на радију.

Догађаји су, интернетом, почели да стижу у свако доба дана и ноћи.

Догађаји а не Вијести о њима.

Само у једној новинарској каријери догодио се телепринтер, дактилограф, директно јављање у телевизијски дневник и поплава интернетских портала.

Све прије тога је, у тој каријери изумрло.

А телевизијски Дневник је изгубио важност.

Он чак не може да игра улогу увиђајног судије.

Јер је све већ о згаришту јављено, прејављено и разнешено.

Новинари више немају шта да раде. Они не стижу да напишу Вијест. А кад им одузмеш Вијест, одузео си им и љестве по којима се пењу. Тако су многи одмах постали Колумнисти, Латинице и Водитељице.

Вијест је постала неважна јер се Догађај сам разноси. Когод стигне то чини. Било који упосленик који се тог трена дочепа тастатуре. И који је неписмен, дабоме, а за Ко Гдје Шта Кад Зашто никад није ни чуо.

Такав Догађај, препричан милион пута, надограђен, неправилно преведен, скраћен, обогаћен или обогаљен, постаје грађевински материјал за Информацију. Која, једноставно, не може да буде тачна и потпуна. Она је само истовремена. Што је много боље него да је правовремена, као некад.

Али, у томе и лежни њено зло.

Та истовремена Информција о Догађају, која је све оно што сам мало прије рекао, у суштини парцијална и нетачна, уграђује се у Јавност и Јавну Свијест.

Догађај постаје оно што није.

Понекад ће се то и сазнати. Никада се неће провјеравати. Јер за то нико нема времена.

Све се релативизује. Може да буде тачно а и не мора.

Све је коубило се за једнократну, једнодневну, употребу. Што је добро за брзину утицаја на Јавност.

Читаве политике, системи, тржишта, колективитети, капитали, моћи, дрћаве, живе од те једнократне манипулације Јавношћу.

То ће сваког појединца, неумитно, изоловати, учинити га само пријемником. Он ће постати Роба За Масовну Лаж.

Он више неће бити дио ничега. А и око њега неће бити ничега. Чак ни државних граница.

Процес је неповратан.

Али то не значи да се не треба против њега борити.

Јер се, тако, бори за смисленог, уваженог, достојног, Појединца и за цијели Колективитет.

ЧЕКАЈУЋИ

ДА КЛЕКНЕ

МИНИСТАР

ГАШИЋ

Глупи Србијански Министар, у свом провинцијско-чакширском покушају да буде духовит, извјесни Керамичар Гашић, несвјесно је дијагностиковао стање у транзицијском новинарству и медијима.

Новинари клече. Новинари, Уредници и Газде који воле тако да се ословљавају.

Неки пуше. Неки ципеле лижу. Неки стопе љубе. Неки просе.

И од тога имају велике користи.

Највећи дио новинарских и медијских посленика у клечећем је стању а да ни не зна да је то тако, нити од тога има икакве користи, осим сакодневног понижења. Од које је само једно оно које је једној новинарки приредио запрежни министар. Рекавши да воли Новинарке које лако клекну.

Та уска булумента свјесноклечећих новинара и медијаша, претворила је све остале, цијелу касту, еснаф, занат, слој, у говнаре и комедијаше.

Њих, новинаре, који изумиру, сматрају прљавим и комичним. Њима су уништили, најприје, друштвени и јавни статус. А потом и егзистенцију. Држава ће дати медије у приватизацију.

Сад их обијесна властничка камарила, којој више нико не може ништа, а поготово новинари, медији и јавност, шута по плочицама, изнад којих су се издигли у инерконтиненталне крстареће висине, пазећи да, случајно, не испрљају своје угланцане ципелице.

Дабоме. Многи умни и поштен новинар, уредник, прије свега, несвјесно је учествовао у почетном пројекту. Колаборацијом са Политичарима, Странкама и Вођама. Која им је сервирана као важан национални посао, интеграцијски, европски и слично.

Јавност, иначе трома, а новинарска, поготово, није ни примијетила кад је нестало Новинара. А Новинарем је постала Оља Бећковић. Или она инсајдерка. Или Латин. Данас онај У2 Станковић.

А то нису Новинари. То су већ, самом појавом, били надгорбни споменици Новинарства.

Кад је пала Оља, мало се грађански серуцкало и мрдуцкало.

И попало по плочицама.

Сретан је Новинар који има и плочице под ногама.

КАКО СУ

ЕКСЛУЗИВАЧЕ

ПОСТАЛЕ

ПОЛИТИКАЧЕ

Е, моји дјечаци, док дође доба да га носите у гаћама и да га вадите цурама, он ће бити мањи него што је сада, у вашим прашњавим рукицама, рече некидан Стари Масајац, сједећи у хладу стољетног дрвета. И гледајући Црнчад како голокури трче за крпењачом.

Да ли је тачно да се згушњавањем и протоком времена, све смањује, умањује и обезвређује.

Или је то само привид и констатација оних који су прошли своје рекорде у професионалном скоку с мотком.

Убрзање и умножење чињеница неоспорно доводи до драстичног смањења њиховог сагледавања у мозаику и координатном систему па и до смањења њихове конзумације.

Ми мислимо да смо обавјештенији а ми смо све затрпанији.

Новинарство, односно Медији, како се то данас каже, такође живе под тим притиском. Мисле да су обавијештени а затрпани су.

Ако конзумирање чињеница некако и може да се подиже на већи ниво и да се не касни много за акцелраторима, њихово уклапање у Објективни Мозаик  драстично пада.

Новинари су постали Медији а на крају ће постати Комедији. Неће моћи да владају чињеницама. Само ће учествовати у Манипулацијама.

Овдје у Републици Српској, стање је још горе.

Овдје су Медији постали дио Политичког Мозаика.

Живе, раде и понашају се као Политичке Странке.

Манипулишу информацијама а глуме Независнике.

Траже Слободу Медија а пристају на статус најцрњих Зависника.

Од својих унутрашњих политичких, тајкунских или службашких ментора. Па и од страних.

Они играју улогу, а често је и преузимају, Опозиције актуелним властима. Радећи то тако да, сутра кад се Власт промијени, они неће моћи бити Опозиција онима за које сада раде.

Медији, и нешто Новинарства, умјесто независних анализа и потпуних информација, постали су једнострани опозиционари и прљави подваљивачи.

Дабоме, и Медији функционишту по систему спојених посуда.

Па. Што приватни и манипулатвни Медији више западају у прљавштину и једнократну злопупотребу, то државни, јасларски, ниже клече и више пуше Властима.

Тако се Новинари претварају у Ћагетаре, Екранџије и Порталџије.

У том потурченом, сокачком, смислу тих ријечи и категорија.

Данас има фотка о новинарима ветеранима које су позвали у канцеларију новинарског удружења у Бањалуци.

Можда су неки од њих посљедњи фосилни примјерци.

2573.

ДРЖАВЕ

ВИШЕ НЕ УБИЈАЈУ

НОВИНАРЕ.

НЕСТАЛО

И ЈЕДНИХ И ДРУГИХ.

Прије него што се итујем, сваког дана узмем новине, из разних земаља, и прегледам. Остатак старих времена. Понешто и прочитам. Данас сам им посветио повећану пажњу.

Изу два разлога.

Крај је године. Сви су штампали троброј. Новине тешке скоро ко добра гуза манекенке.

А јучер сам читао интервју Сузане Рађен Конзум која кука о катастрофалном стању у медијима и новинарима који се не ангажују и тргхдмфх јјељњтре трењр тдњдџх. Криза је, немаштина је, каже Конзумица, коју изузетно цијеним јер је уредница оном кандидату за начелника и јер ради код Владе, а Влади, као и свакој Влади, није циљ да прави новинаре већ да прави медије.

Данас гледам све те разгузане новине. Нигдје живог новинара. Пишу књижевници, редитељи, стари удбаши, Беванда, Луди Лукач, Осим. Чак негдје пише и Термин Никшић. Даје интервју. То је као и да пише. Новинар није у томе ништа урадио. Послао пар питања мејлом. Десет редака укупно.

Нигдје новинара и новинарског текста. Да станеш и прочиташ.

Да ли је и то мој старачки одраз старих времена.

Или је нестало новинара.

Камо среће да их је све Држава поубијала. Дошли би нови. Чини ми се да су се они сами поубијали. А гдје се новинари сами уништавају, ту трава више не расте.

Док сам био самоуправљач, главна теза је била да су новинари Друштвено Политички Радници. Каква замка у коју их је Социјализам намамио и похватао. Уз њихов избезумљени пристанак.

Конзумица говори о новинарима као о корективу. Новинари су пластична хирургија друштва и јавности. Јебало Мачку Матер.

Ради се само о новој замци. У којој је употреба бића које се иментују Новинарима још безочнија и ризичнија по њих него што је икада у Комсоцијализму била. Не излази ми из главе Млада Певаљка која није жељела да се нагузи као Мајли. Она је уметница. А да је неко питао да клекне.

У таквој су ситуацији и Новинари данас. Али само они који помињу достојанство. Лично и професије. А њих је тако мало.

Сретне вам Новине, Несретници.

THE NEW YORK TIMES NA SMETLJIŠTU
Zagrebački Poslovni dnevnik jednom nedjeljno objavljuje veliki dodatak sa izborom prevedenih tekstova iz Njujork tajmsa.
Neko bi rekao: Kakve to veze ima. Danas? Kad je kraj novinarstva. Kada se novinama više ne pokrivaju beskućnici, kada su izmišljene hemikalije za bolje čišćenje stakala, kada se u novine ne zamataju potrepštine u seoskim prodavnicama, kada novine ne služe ni za stavljanje u gumene čizme, dva broja veće, radi topline za duge, oleđene, seoske zime.
Danas? Kada je sve na internetu. Kada je svako sebi i novinar, i urednik i čitalac.
Šta će nam, danas, Njujork tajms.
Dabome da nam neće pomoći.
Osim što ćemo vidjeti gdje je to naše novinarstvo, novinstvo i mediji. Dobronamjerni će vidjeti da je ovo što imamo ovdje samo puko smetljište mediokriteta a ne medija, strvinara a ne novinara, jebivjetara a ne rajtera, lisaca a ne pisaca, svodnika a ne urednika.
Akteri neće vidjeti ništa. Oni su sistem bez očiju, ušiju i znanja.
Ovdje još drže ratne polupismene pizdulje i brdnjake, od najavljivačica prave samostalne urednice, a od onih nedovršenih nastaju portparoli po raznim institucijama, ni jednog novinara za dvadeset godina pred kojima bi se javnost, političari i razni zvaničnici ukočili, pa se iznjedrio lagumdžisani Bakiroid, koji, kažu, ima, neku emisiju u Sarajevu, koju smatraju novinarstvom. Čak se i onaj Sienen rješava ratne Amanpurke a ovi naši jednakom čvrstinom drže svoje ratne kapitalce karikaturalce.
Dobronamjerni će vidjeti da Njujork tajms piše o granici između Irana i Iraka bolje nego je Andrić pisao o Ćupriji, da životno i stručno analiziraju vijest o grčkoj krizi, da pišu o kilogramu kave od 500 dolara a koja dolazi iz guzice cibetke na Sumatri koja jede samo najbolje zrnevlje i fermentira ga za čudesnost napitka, da futuristički pišu o plaćanju karticom preko mobilnog...
Ovi, naši, novinaroidi, neće vidjeti ništa. Jer njihov naslov nema veze sa tekstom a u podnaslovu je ono što akter u tekstu nije rekao. Ovdje je lakše postati novinar nego ekspert na mješalici za beton. Ovdje je ideal nalijepiti ga, danas Čovića, sutra Dodika, pa onda Sulju. Pa sutradan reakcija. Pa se onda dokopaj nekih tabela pa ubi gledaoce brojkama koje ne razumiješ. Pa objavljuj naručene tekstove. Pa pretvori svoj usrani medij u političku stranku. Pa širi defetizam, besperspektivnost, tmu, jad, bijedu, nađi krezubu siroticu kojoj je neki idiot napravio petoro djece pa je nagovori da kaže da im vlada nije ništa pomogla. Pa uzmi pare od nekoga da objaviš ili da ne objaviš. Pa uzimaj izjave i mišljenja od propisanih analitičara. Pa se pojavljuj na sesijama koje organizuju stranci. Pa puši stranom polušpijunu kako bi uvećao svoju veličinu u alkoholom i dimom uništenim vlastitim očima. Pa sarađuj sa službama i poluslužbama. Pa, kad govoriš o novinarstvu i medijima, počni sa: Ja...
Ovdje je vrhunac novinarstva intervju sa onom šlaufarom koja je svoju blistavu karijeru lidera deposa žrtvovala za analnitičke usluge samopušilačkim medijima.
Novinarstvo je, ovdje, spalo kurcu za uši.