О ЋУТАЊУ И НИЗБРДИЦИ,

О СМРТИ СТАВА,

О СЛАБИМ ЉУДИМА

И ПРАЗНИМ ЖИВОТИМА

Слобода говора била је веома развијена у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и Политичком Систему Социјалистичког Самоуправљања.

А, онда се СФРЈ распала, настали Државуљци, Слободе Говора је нестало а наступила је Слобода Смећа.

Данас смијеш да кажеш све, да лажеш, да подмећеш, да надничариш у томе, само ако не дираш суштину. И мора да буде довољно прљаво и смрдљиво, како се мирис стварних гована не би осјетио.

Ја сам на државној Телевизији, Телевизији Сарајево, у вријеме Диктатуре Бранка и Хамдије, 15 година говорио такве ствари против Власти, које данас ни ложач у котловници државног медија не смије ни помислити, кад се закључа иза давет врата и испод седам подрума.

Шта се догодило са Људима.

Ко је језицима ишчупао Муда.

Ко је убио Марксизам и Критику Свега Постојећег.

Како се догодило да се мирно иде у рат, убија, руши и пали а да се, ни најбезазленија добронамјерна мањкавост не смије да саопшти.

Зашто су Људи одустали од Ријечи, најјачег нуклеарног оружја које је икада створено.

Остао сам запањен кад сам први пут чуо синтагму Политичка Коректност. Ја, који сам отишао у Гимназију да бих студирао Политичке Науке, коме, дакле, друштво, систем, политика, није Шпанско Село.

То су донијели Странци Усранци, дабоме.

Све је проглашено Говором Мржње. Оно кад се Титу у кафани није смјело јебат матер, данас би било за смртну казну.

Потом су у Новинарству, које су уништили а успоставили Медије, Медији су Пинк за Новинарство, укинули став и коментар Новинара. А обавезно увели другу страну. Прва страна је једна Лезбача, а Друга Страна је милион жена које се удају и оснују породицу са дјецом.

Читаве генерације Политичара су одњеговане на сиси Шта Кажу Странци. Они чвршће вјере, иду у Амбасаде редовно, да клањају и клече. А Амбасадори су постали као Куга која кружи по Земљурцима и од Лидера до Лидера. И туче својим црним штапом. Како би аргументовала захтјев који ће сутра Лидер да презентује као свој Став.

И обични човјек је постао Пичка.

Више нико не смије да каже шта мисли и да се изјасни о нечему.

Такви успијевају. Као Иванић, јуче о Геноциду. Као Вучић. Они који кажу, имају санкције, смјене, прогоне.

Неразумљиуво је да сваки појединац има, за себе, толико, интереса, користи, изгледа и шанси па се боји да ће их неком реченицом покварити.

Људски страх од Ријечи постао је универзална црта карактера. Пропусница за све. Најбоља препорука и референца.

То убија Људе. То убија Јавност. То убија Киритку и Креацију. То јалови и нашу сперму. Наш се Курац џаба диже.

Али, што је још опасније, то сав тај Проср Ћутања, отвара за безвријеђе, нељуде, шунд и кич најцрње врсте, за деструкцију и безизлаз, за апатију и безнађе.

И снижава критеријуме и укида улазнице за Јавноснике.

Тако свака будала може да буде присутна у Јавности.

Та синтагма Присутан У Јавности, такође је знак канцера. Умјесто Значи Нешто.

Да ли се, сада, можемо вратити.

Не можемо се вратити.

И нико наш се неће вратити.

За Ријеч није потребна само храброст.

Потребно је Знање. Потребна је актуелна информисаност. Потребно је чврсто сазнање о свом мјесту и улози у друштву као и о Политичком, Економском, Друштвеном Систему.

Ућутали с вихором.

Ја, пак не одустајем. Иако сам, због тога, трипут бачен на Дно.

Први пут, кад нисам хтио да подржим Есдеес, други пут кад нисам хтио да подржим БХТ-ом, трећи пут кад сам био против Копилад Стрит Анархије.

И убудуће ћу, ако буде среће, и ако мислим да треба, свакоме јебат матер, чак и кад је не доведе на Лице Мјеста.