среда, 02. септембар 2015.

ПОСЉЕДЊЕ КРИЛО СТРШЉЕНА






О стршљеновима живе предрасуде као и о поскоцима. Поскок, иначе, сједне на троножац, на кемну, сунча се, и чека кад ће наићи човјек, да му скочи заврат и уједе га. А онда оде у поток да се разлади.
Ти се, Васићу, зајебаваш. Поскоци скачу и до осам метара удаљ. Ко Карл Луис, СТЈ.
Тако и о стршљеновима. Једу крушке и остало воће, уништише све, ко губар. Кад више не могу да једу, онда се гађају крушкама. Ако наиђеш, готов си. Један те одмах уједе а други се залети и лупи те у чело тако да паднеш мртав, да им не сметаш кад се гађају. Иначе су велики ко краставац сјемењак.
Код мене, под настрешницом Атељеа БМК, залегли су се стршљенови. Нисам на вријеме видио и сада нема начина да их уништим. А и не знам зашто би. Јесу опасни ако је неко алергичан. Неколико убода и смрт је веома изгледна. За већину људи то је убод као и од пчеле или осе.
Ја с њима живим у мирољубивој коегзистенцији. Понекад им жироскоп не ради па ударе у мене. Пардон. Отресу се па заобиђу. 
Раде ко црнци. Што цијеним и код животиња.
Праве гнијездо од неке целулозе, од чега ли, у двије боје. Не знам чиме то лијепе. Не знам како то знају, гдје им је тај процесор, колико килобајта има. Ту су отвори за улаз, отвори за вентилацију, валовита испупчења као ојачања, избацују отпад, ладе гнијездо.
Од силног рада, маломало, неко падне. Отишао му лигамент крила, најчешће. Видим, иде укруг. Крене ми узногу. као да моли да га подигнем, да само још једном полети. И све ће бити уреду. Подигнем га. Прхне, јадничак, неколико метара у траву. Покој му крилу.
Оне који не могу ни да летуцну, ставим у лончић у коме је била вода. Нека мало лижу, врућина је.
Имају знање, имају организацију, вриједни ко Кинези. Али немају здравствено осигурање, ортопедије и помагала, енвео, бригу за старе и немоћне. Мора да су из неког неолибералног друштва.