петак, 19. јун 2015.

СМИЈЕШНИ ЛИДЕРИ
БАЛКАНА.
ВУЧИЋ НОСИ ТРУБУ
И ЗАСТАВУ.

Окрени се, сине, земљи својој, народу свом, жуљевима руку својих, види гдје стоји твоја нога, је ли земља под њом твоја, прича ли се на тој њиви језик твој.
Не гледај у туђе даљине, не носи туђе хаљине, не брини бриге Великих јер не брину ни они твоје.
Ако се Велики љубе, гледај да не будеш у близини. Љубав нема памети ни пажње.
Ако се крве, Велики, ратују или сучу пламен по три копља у даљине, гледај да им се не петљаш око ногу и показујеш кога треба спалити. Ако нећеш јасно да се сврсташ и учествујеш у ратним играма. А и тада види цијену у својим мртвим жуљевима, лицима, стопалима и њивама.
Размисли, и стално размишљај, о томе да никако није добро стати на погрешну, злу страну. А само мало је боље стати на непогрешну, добру страну. Јер никад нећеш сазнати ко је иза које стране и ушта ће се улити твоја доброта.
Кад ти Велики нешто кажу, добро пази да ниси погрешо разумио.
А и кад ти понове, да добро разумијеш, не препричавај то по њивама. И не причај другима који су Велики или су их Велики послали код тебе.
Не мисли да имаш Велике Пријатеље далеко од себе, по бијелом свијету. Ни узасе.
Пријатељ у Свијету је као она картонска таблица на вратима продавнице. С једне стране Отворено, с друге стране Затворено. Пријатељ. Корист.
Кад ти иде, на прсима носи таблицу Пријатељ. Кад уђе у кућу, окрене је. Корист.
Добро гледај да окопаш свој редак, под оним стопалима. Редак у коме пришач да те разумију они из сусједног ретка. Гледај да буде праван редак, да не скреће и вијуга, у туђе. Ако се мора заобићи неки пањ или камен, заобиђите га. Али не прекидајте редак.
Гледај да у ретку има што више рода.
Твој род је увијек већи, слађи и животнији, у односу на највеће и најскупље поклоне који долазе са стране. И од Великих.
Никад не дозволи да имаш слабости у ретку. Да ти кажу да то не знаш и да требаш да се измакнеш а даш њима. Како би теби било боље. И твојима.
Увијек имај на уму да сви воле више твој редак него тебе.
Тебе уопште не воле. Били би сретни кад те не би било међу рецима. А и међу живима.
Кад год ти умре отац, подијели ретке. И својим синовима реци тако.
Ако се не подијели, само заваде расту. А неко од завађеника кука и зове Велике. Они, кад дођу, изгазе и ретке и ноге и главе. Изгазе и сатару ти и језик и ријечи. Међе униште па се више не зна не само чије је шта него и гдје је била очевина.
То ти, синко, зборим, уопштено, нако, да знаш ако буде затребало.
Овдје, на овој њиви гдје сједимо, можда је већ касно.
Видиш како сви причају шта каже Путин, шта треба да уради Нато, шта ЕУ, сви зову Арапе. Многи причају шта ће рећи Путину. Многи зову Америку. Многима уши нарасле ко слоновске, слушајући шта ће рећи Америка. Аца прича да има пријатеља по свијету. Лаже као што и други лажу. Дача каже да је изненађен да су га зајебали у Бриселу.
А нико од њих, синко, не зна гдје му је редак.
Нити умије да каже шта треба да се уради да би ти и ја имали по свој редак.
Пљуни у шаке. Да узмемо мотике, синко.