НИВО ПОДЈЕБЕ

КАО НАЦИОНАЛНА

СТВАР

Мој пријатељ Вучић ових дана је добро најебао.

Мада не треба да га жалим, јер, нпр, има толико пријатеља по свету да их се више не може ни пописати у оним књижуринама Централне Напредне Управе. А ја имам само њега.

Најебао зато што је позвао грађане да летују у Србији.

То је огромна глупост.

Ја имам пријатеље по целом свету, и ходам по двориштима и шљивицима, од Вашингтона и Швицарске до Норвешке али ви не треба да излазите у свет, чак и кад имате своје паре.

То је исто као да их је позвао да се сахрањују у Србији.

Онда су му четири младића, са неке плаже, послали разгледницу. Извини, Вучићу, што смо у иностранству.

И хиљаде других зајебанција на Вучићев рачун. Да не помињем Директан Пренос Вучићу Педере.

Добро. Не кажем. Вучић је инспиративан.

Тај његов политички Говор Тела, смешан је исто као и кад би Лав из највећег чопора у Централној Африци, дошао у Холандију, авионом, да купи ружу, и врати се назад, држећи је у фрижидеру, да је однесе, најљепој осмомесечној газелици, која је пре три дана изабрана за Мис Африке, Националних Паркова и Савана.

Колинда, нпр, није ни стоти дио толико инспиративна. Ни Тома Николић, са оном фацом да се у јабуковачи осећа трулеж. Ни Бакир Изетбеговић, као дервиш аматер из романа Меше Селимовића. Ни Иванић, као неки локални вођа побуне, само што је неким чудом избелео, по конгоанским пространствима и ревоуцијама.

Али. Вучић, кад стане онако висок и леп. Па затрепће окицама као Маша у руском цртаном филму, и залепи прстиће и рукице у висини пупка, може да каже Смак Је Света. Ја ћу да се смејем.

Бакира кад видим, увек мислим да имам тврду столицу.

Јосиповића, док сам виђао, имао сам страхове да не почнем да носим свилене гаћице.

Колинду кад видим, почнем да се присећам ћеркних барбика и маштам, како се, са Тетком Коли, играм у једном углу нашег малог стана.

Ну.

Настрану Вучић. Вучић је, у српској и србијанској политици, поптуно законита појава. Он је АВ у политичкој и друштвеној формули која на великој табли амфитеатра Природноматематичког факултета не стане ни у два реда.

Та атмосфера јавне друштвене зајебанције у србијанским још увијек доступним структурама, недостижна је у другим срединама.

То је знак здравог духа, знак деауторитарности, знак слободе.

Тај спектар на интернету, на који се преселио највећи део Подјеб Креативности, од афоризама до нових постер форми и инсталација, није могућ у другим срединама. Загребачка је оптерећена пишањем колоњске воде, оном синтагмом Ја, еуропљанин и интелектуалац. Сарајевска је оптерећена крајњим расистичким мрачњаштвом.

У том трилингу, највеће шансе за оздрављење или здрав опстанак, има Србија.

Ми у Српској, такође требамо ширити Подјебе као врхунски егзистенцијалистички миље. Много више него лажну Мултиетничност. И сличне Вучићевштине.

Унутар себе.

Не бавити се другима.

Бављење другима, државама, нацијама, вјерама, знак је највеће друштвене блести.

Такво друштво осуђено је на дугу и тешку пропаст.

Здравије је подјебавати своје вриједности него разарати туђе.

А Вучић.

Замолићу Орбана да га именује за команданата Омлдинске Радне Акције Панонски Зид 2016.