МОЖДА
СА РУСИМА
И
НИСМО БРАЋА
АЛИ
НАША ЗЕМЉА
ЈЕ
НАША МАЈКА
Политика Републике
Српске, према Нато интеграцијама, иако се ради о Нато поклапању, заузимању,
окупацији, која, огољено, гласи, БиХ не треба да иде у Нато док је Србија
неутрална формулисана је у времену док Србија није кренула тим тихим,
преварантским и ненародним путем, јер Народ не подржава политику рукољубља и
сагињања према онима који су спремни, на крају двадесетог вијека, да бомбардују
слободну, независни и невину земљу.
У међувремену,
пала је идеологија и пракса Бориса Тадића и Србија је већ десети пар путраваца
подерала на том путу према Нато Пакту.
О томе нема
спора.
Ради се о
предаји Земље.
Мале дилеме
постоје о томе да ли интензивније Нато чобани гоне овце путем или овце брже
трче за Предводником.
Младен
Иванић, Српски Србин у Сарајеву, изашао је са тезом да БиХ не треба да уђе у
Нато прије него што уђе Србија.
Како сада
ствар стоји са тим србијанским путравцима, они у Нато Пакту већ стоје на
вратима и чекају да, чим допужемо, сруше мост за нама и за Србијом.
Јер,
понижење Србије са ИПАП споразумом, а и другим, овдје непоменутим, толико је да
је боље да је неким чаробним штапићем одмах примљена у чланство Пакта, да се
пред људима, цивлизацијом и историјом не срамотимо као најобичније робље.
Политичка теза
Младена Иванића сада је опасна и не гарантује самосталност, независност и
опстанак Републике Српске.
Мада њему
на памети и није ни била Српска већ БиХ.
Такве тезе
српских политичара, једно вријеме је била погубна теза Бориса Тадића о томе да
ће Србија подржати све што се три народа у БиХ договоре, што значи да неће
подржати Самосталност или Независност, одбранашке су и јевтинојавносне.
Она,
кобива, одсјечно и изричито каже да нешто неће а, уствари, већ прихвата судбину
која нам је намијења. Иванић подржава Вучића у његовом убрзаном пузању према ЕУ
и Нато Пакту, пузању Целе Србије. То је стварно значење његовог става.
Та неаутентична
политка Србије и Србаља, једна је велика Политичка Пичковница.
Поданичка лектира.
Коју други
цртају, други боје и боје одређују.
Србија и
Србљи, већ неколико деценија, не смију ништа да кажу а немају снаге и сабора да
сједну и уобличе и промовишу аутентичну политику.
Па дођемо у
ситуацију да Тишченко, Руски институт за стратешка инстраживања, каже, у
интервјуу НСПМ, Пустили сте Нато тенкове у своју земљу, каква смо ми онда
браћа. Јер о томе у Србији стално причате.
Није трагедија
што се на тај начин, из Србије, шаље порука да нисмо браћа са Русима, већ што
предајемо нашу, србијанску и српску земљу, своју најрођенију Мајку, а земаља је
и ораница и Земља, предајемо Нато окупаторима. Које ништа не занима већ само
ширење, заузимање, поклапање и окупирање.
То што неко
насједне на демократију, људска права, тржиште и стране инвестције, јадно је
сљепило поред живог сунца.
Република
Српска мора поново дефинисати своју политику. И према ЕУ интеграцијама и рема
Нато Пакту. Јер хијене и лешинари не ходају само око месаре и буњишта за кошћуре,
већ улазе и у фрижидер и замрзивач.
