3624.

ЗАШТО ЈЕ

ЈЕДАН ХЕЛИКОПТЕР

СЛИКА СРБИЈЕ

ИЛИ ПРОПАЛЕ

ДРЖАВЕ УОПШТЕ

Не може у људску душу да стане вијест о непотребној, неизнуђеној, трагедији у којој је страдало седам живота. Од најчистијег дјетета до држави најоданијих војника.

Али то не може да прође и политички неопажено и страначки неомражено.

Јер, такво је вријеме дошло. Кад једном викнеш Вучићу Педеру, нећеш више никада затворити прозоре. Можеш да идеш уназад и да кривиш Вучића што се појавио, што се унапедњачио, такав да му се може рећи Педеру, можеш да кривиш политичку и страначку сцену која је таква каква је, са мозаиком у коме су каменчићи, нерезани, неједнаки и све прљавији и прљавији, можеш да идеш и од националног непрограма... а ништа нећеш ријешити.

И тај несретни хеликоптер, и седам драгоцјених живота, као и јучерашња отмица двогодишње цурице, покушај, не могу остати неупрљани политичким презлама.

Осим тога, Власт која је спремна да за било шта окриви људе, елиту, запослене, лијени народ, свеједно, мора да буде спремна да ће људи да је окриве за све. И за Смедерево у води и за Железару у Смедереву.

Шта је проблем са Хеликоптером, који је однио седам живота у прљву, магљиву, кишну ноћ.

Тај војни хеликоптер је судар два свијета.

Једног организованог, са војском, линијом процедура и командовања, организацијом, функционалношћу и задњег портира по целој Србији.

И другог, разореног, са уништеном војском, пониженом, материјалнотенички девастираном, општом дезоријентацијом и дезорганизацијом.

Једног хуманог, људског, бившег, да се помогне по сваку цену.

И другог окрутног, бриселског, европског, емемефовског, одметнутополитичког, ауторитарног, кнезовског, диктаторског, медијског.

Нећете ме разумети. Знам.

Србија је, као и сва друштва и државе, полудруштва и полудржаве, у окружењу, а и Шире, потпуно неорганизована а диктаторизована, апсолутизована, деспотизована.

Неко се сетио хеликоптера да пренсе дете са пута који је блокиран. Неко је некога назвао, неко некога, па тако неколико пута. Док није дошло до надлежног старешине војног. Који више није смео да размишља о томе да нешто пита, да скрене пажњу, да се позове на процедуре.

Јер, ако Диковић иде на насип, ја ћу отићи директно у раку.

Наређено је, мимо свих процедура и потребног времена за планове, да се дигне хеликоптер. Војници су спремни да помогну детету. Они су увек спремни. Они не питају ништа. Они наредби не гледају у зубе. То је, нажалост, искориштено у општем хаосу, уместо у општој организацији.

Није нико смео да каже да је хеликоптер слабоманеварска летелица. Нарочито овај тип, нарочито тешки војни хеликоптер, осим неколико изузетних јуришних који постоје у свету. А које Србија никад није видела.

Написао сам на Твитеру да је требало да се процени однос снага, наших и непријатељских. Наше снаге су војници и хеликоптер а непријатељске су време, ноћ, дезорганизација, непостојање линије командовања, непостојање плана лета, непостојање логистике за план 1, 2, 3.

Нажалост. У таквој ситуацији губитак живота је потпуно очекиван.

Али у данашњој Србији, и у свакој другој полудржави, то не сме нико да каже. Јер ће бити оптужен за националну издају. И политичку, што је још главогубитније.

У ту Неорганизовану Србију спадају и Медији.

То се подразумева.

Сматрајте да нисам ништа рекао.

Осим што ми је жао детета и војника.

И што ми је жао што се Србија, какогод погледам, састоји још само од деце и нешто војника.