3218.
ДА ЛИ СЕ
ВРАЋА ЖИВОТ
МЕЂУ СРБЕ
Ја, као сиромашни српски
сељак, никад нисам узео уруке кошаркашку лопту.
Али знам да разликујем
кошарку која се игра парама и која се игра зајебанцијом из душе.
Резултати и игра у неким
колективним спортовима, најбољи су говори о Стању Нације.
Незаборавна политичка
анализа је утакмица репрезентација Југославије и Холандије, у Загребу, пред
почетак гркљанске фазе Братства и Јединства.
Србија је синоћ разјебала
француску кошаркашку репрезентацију. То за мене може да буде чудо, многе од тих
играча не знам. Знам Теодосића. Знам тренера. О Французима немам појма, знам да
су европски прваци.
Видљиво је да би синоћ
доживјели Добојске Поплаве да их нису кренуле оне трице против којих је, кад их
је шест, седам, осам, у низу, тешко играти.
Србија је, пак, играла
фантастично и то је игра која се понавља из утакмице у утакмицу. Није, дакле,
један бљесак Ане Ивановић. Смао док не нађе новог момка.
Из те игре може се прочитати
да се нека оптимистична нота враћа међу нацију, да се, барем подсвјесно, и
можда недовољно реално, осјећа оптимизам, да се људи ослобађају притиска и грча.
То је кошаркашима омогућило
да играју опуштено, импровизаторски, лепршаво, весело, колективно,
непредвидљиво.
Све су то они, и они
репрезентативци прије њих, знали и прије. Али опште стање спутава свако знање. Ако
је, стање, усрано, тешко и безизгледно.
Биће занимљиво како ће та
колективна психологија српске спортске зајебанције, имрповизације и реализације
да издржи сусрет са Мрским Америма.
Ако и њих добију, џаба су
бомбардовали Србију.
