четвртак, 07. август 2014.


 био сам у краћој, пријатељској и званичној посјети мом другу требињском, Миливоју Бокићу, великом скулптору. завршава статуе четника и партизана којима из пушака излазе руже и сунцокрети. не вјерујем у та свеопшта помирења али подржавам умјетнике. завирио сам у припремање сталне поставке у Галерији Бокић, невјероватном кружном здању од камена, на улазу у Требиње, са билећке стране. пожури Миливоје, видиш да старимо, кажем. зваћу те на отварање.











а онда сам скокнуо на снимање филма На кустином путу. нисам носио фотопарат. нисам се претходно договорио. куста у свом праисконском дјечијем одушевљењу стваралаштвом и у бјаковитој слици свијета коју ствара. змија се напије млијека, постане велика и штити неког лика у филму. баба лежи у кревету са калашњиковим, под трешњом а муџахедин тражи млијеко за команданта. донио и ратлука да је подмити. корупција. нема млијека, краве не раде недјељом. ајмо. реци команданту нек он дође. онда куста пичи на магарцу кроз ливаде златне траве. чудеса.
суздржао сам се да не питам Имал Монике.
али сам се поскоку унио у лице и питао га Дакле, ко је змија, ти или ја.