ДАН

ДОМОВИНСКОГ

ФУЋКАЊА

И УСТАШОИДБЕНЕ

НЕЗАХВАЛНОСТИ

Уљудбовити Хрвати имају ту симпатичну особину да све умање, уљепшају, упакирају. Пимпек. Враг му јебал матер.

Тако је, из Книна, Извјештенство одаслало чимбенике о Фућкању Државном Врху.

Старност стоји друкчије.

Државни Врх Хрватске је у Книну попишан и посран. Приликом чега су га држали са двије руке.

Олакотна олакотност је да му то није први пут.

Ну. Стварност је озбиљнија него што изгледа.

Хрвати показују све више неталента за посједовање и управљање Државом.

Аматерски је и примитиван потез ићи у Книн да се слави побједа, захвалност, држава. Шта ли.

Книн није хрватски.

У Книну се сaмо може славити протјеривање Срба.

Што је и за усташствену подсвијест прегруба манифестација.

Прави Усташтвени Хрвати желе да се покаже сва сила и снага Хрватске. А то се у Книну не може показати. Тамо није било никаквог херојства. Тамо није заклано ни тисућу Срба. Осим тога, она два пицека никако не могу бити симбол драговољачке, гардашке, усташке, слободољубиве и антиагресорске Кроатске.

Али. Важније.

Хрватска је Деснаштво, и увијек је била. То што постоји, или побиједи Есдепицек, то не мијења правило.

Један обични микрофонски зликовац Томпсон, скупи у неким јебоглавама сто тисућа десничара.

То значи да они нису десничари. То је Хрватска.

А она два пајаца, неспремни за чињенице и садашњицу, настављају туђмановско шепурење као потку неовисне Хрватске.

Недостаје им још само његова бијела униформа и чин цивилних маршала лијеве Хрватске.

Фућкање том Државном Вршку била је мрачнија и убојитија демонстрација Усташтва од оне у Чавоглавама.