2834.

ФРАНЦ ШУБЕРТ,

СА ПОБРЂА,

ХЕРОЈ БЕЗ

БИСТЕ

Познавао сам Франца Шуберта. Здравозаздраво. Док сам био подстанар на бањалучком Побрђу, пролазио је тротоаром, том улицом према Новом Гробљу, а ја увијек нешто радио у цвијетњаку, ништа друго нисам имао, понекад са супругом, понекад сам, увијек чврст, извајан, широких леђа, онизак. Кретао се атлетски, као руски спортисти у паради. Ходао је као изливена биста.

Онда је, једног дана, неко од нас рекао Здраво. Па смо се почели редовно поздрављати. Његови родитељи су били познати по вожњи тандем бициклом по Бањалуци. Отац је био пљунути Франц.

у међувремену сам отишао са Побрђа. Дошао је рат. И стигла вијст да је Франц погинуо у Војсци Републике Српске. Погинуо је у правој борви, не негдје у позадини иза камиона. Франц је био веома храбар борац.

Послије рата породица и разни другови су обилазили гроб, изливена је и биста. Било је новинских и телевизијских скаски, репортажа, записа. Потом, као и увијек што бива, све утихне, све се заборави, ратни другови се разбригаде.

Некидан стигла вијест да је неко однио бисту са споменика Франца Шуберта. Ваљда се тај месинг, бронза, шта ли, може продати на килу.

Одувијек је јасно да миру не требају живи хероји. Они су опасни и по мир и по живе. Нарочито за Пичке.

Сад, полако, долазимо до тога да нам не требају ни мртви хероји.

Најбољи херој је кад погине на крају рата.

Док се он бори, свако од нас има оправдање да се не бори. Он је најхрабрији, најбољи, најлуђи. Зато није добро да погине рано. Долази ред на мене. Што више има мртвих хероја, то смо ми живи, послије рата, важнији. Сви смо се борили крваво. Само сам ја имао среће да прживим.

Мртви хероји нам доносе важност и принадлежност.

Ну. То траје једно вријеме. Док се не снађемо. Послије смо ми хероји. Хероји Мира. Шверца и Пира. Борци Ћара и Пара. Мртви Хероји Рата одлазе све даље и даље. Само ми стојимо поносито, кано граниторије.

Ми смо неуништиви.

Ко је Франц Шуберт. Откуд уопште такво име у Српској Војсци. Каква биста. Ко, више, зна иједног борца по имену. Ми не знамо ништа ни о Францу Шуберту музичару, композитору, гитаристи, шаргијашу, шта ли је био.

Мир има особину да нас све учини великим. У нашим очима. Понеког само у туђим.

А ми, какви смо неприземни, непонизни, нескромни, незахвални, одмах, све заборавимо што је било прије нас.

Заборавимо да се све велике ствари, па и наша лажна величина, гради на хиљадама малих судбина.

Јер и Слобода, највећа од великих ствари, лежи на шиповима малих људских судбина, погибија, мука, патњи и страхова.

Слобода није ништа ако ми само омогућује да будем велики у својим очима. Ми живимо и у очима мртвих ратника.

Оно што могу да учиним од себе, јесте да и данданас видим Франца Шуберта како пролази крај мог цвијетњака.

У та зла комунистичка времена која нам нису могла ништа јер смо били млади, једри и лијепи.

И нисмо имали потребе да будемо хероји.