КРАТКА ПРИЧА ИЗ НЕЖИВОТА

ДА ВИДИМ МОГ ДРАГАНА

И ЊЕГОВА КОЊА ВРАНА

Мила мајко буди ме у зору примакни ме мојему прозору да ја видим мог драгана и његовог коња врана да ли носи њега ил рањене другове његове да ја видим да ли му је у драгана мога коса бренована или је крвава да ја чујем чује ли се лелек дјевојака са брегова и тихи извир крви спори низ потоке камените и сушне да ја бијелог лица одем међу зраке и да се од драгана мога опростим јер моја бољка и бљедило због чекања њега и његове душе док се ратови не заврше непреболна је мајко мила моје лице од креча је а моја душа од смрзле мјесечине и нама је дјевојкама и женама најгоре у ратовима наши људи иду гину падају устају крваре и не врате се а ми чекамо и не дочекамо ми се распадамо они гину у једноме трену а ми умиремо кроз живота сто мила мајко буди ме у зорицу бијелу да ја сунце дочекам прије сунце нег драгана ратована јер они се не дочекују сви наши мушкарци уназад стотину кољена однијели су ратови а наше утробе не могу да их надокнаде ми смо плодне и неплодне у мени нема ништа од драгана мога наша дјеца неће стићи наше смрти