2695.
КРАТКА ПРИЧА ИЗ НЕЖИВОТА
КОЛИКО УНУКА МОЈИХ
НИ РОЂЕНО НИЈЕ
Дјецо моја моја сирочади
толике године прођоше а ратови не одоше војске прођоше и крвуштина и тмина
прођоше болештине моје прозор мој и ја јадна сам стојимо и чекамо године толике
урезаше ми боре а нико земљу не оре само очи моје проклињу прозоре нема зоре
нема дана да не чекам својега несталог драгана еј дјецо моја моја сирочади
узочас се изродиште узочас изгинуште а бијело вријеме избјељује лица наша и
руке моје помотава мараме на старице и моје дјевојачко лице чезнутљиво претвара
у лице старице крај стакла прашњавога и времена мемљивога дјецо моја нерођена
од драгана мога и од мушка вољенога гледајте иако моја нисте да вам стопе не
стају у крв да вас не воде ратови да вас не кољу братови да вам не крваре
вратови да вам се дјевојке не претварају у старице јаловице испуштенице и
нероткиње дјецо моја моја сирочади
