САМОЋА

НА ПУТУ
ЗА МОСКВУ
 

Знао сам да постоје одређени проблеми. Док су Николић и Москва два дана узастопно на насловној Политике.

Ономад, нешто измијењени двојац, Николић и Пекинг, нису имали такву срећу и третман.

Србија је земља великог умијећа да од бројних путева изабере најмагловитији. Са којег, најчешће нема повратка. То су путеви којима идеш а они, за тобом, пропадају. Када, једног дана дођеш до краја, установиш да ниси нигдје и да немаш куда.

Тај пут Србија је доживјела са Краљевином а и са Социјалистичком Федеративном.

Има још таквих путника. Босна и Херцеговина је коубила се за такве путеве.

И сада Србија има два путића. Да се окрене Москви и Пекингу, мада не само њима, да се брзо ријеши Косова, по цијену да Напредикали изгубе изборе. Или да настави Магловитим Путем за Брисел.

Мада све изгледа да се Србија опредјељује.

Николић је сам на путу за Москву. Док га у Београду Цензус Елдепеовци дочекују питањима о томе како је чекао Путина два школска часа без великог одмора.

Етихад ће ускоро увести авион за Брисел, видјећемо још на чије име, по трамвајском реду вожње. Јер, на путу за Брисел ред је као за уље Милке Планинц. Бриселу се кука, Бриселу се испоручује свака мука. У Бриселу се тихо цвили. Око Брисела се хода на кољенима као око богомоље. У Брисел се жале на Тачија. У Бриселу су се Срби више руковали са Шиптарима него за четрдесет пет година Титове Југославије.

Москва је Николићу, Србији, испоручила неке пријатељске замјерке. Око Нафтне индустрије, око Јужног тока. Београд се чуди откуд сада то. Да Москва има интересе.

Магла на путу многе онемогућава да разликују Бомбардовање од Интереса.

Брзполетост и јевтино медијско позориште онемугћава Србију да погледа и мало даље. Мало унапријед. Не треба много. Само коју годину. Јер толико је прошло од Тројног Глувог Гламочког, Београд Сарајево Анкара, БЕОСАРАН, Сајам Народне Радиности, до Призренске Декларације турског предсједника владе.

Како се брзо стигло од Косово је Србија до Косово је Турска.