субота, 07. септембар 2013.

2319.
НАЈТЕЖЕ ЈЕ
ЗНАТИ КОЈА
ЈЕ СКРЕТНИЦА
ЗАДЊА
 

ППВ је јучер, кад ли, на конференцији за новинаре изрекао чудну Исповједницу. Непримјерену политичару који води велику побједничку странку, прераста у Државника и Препородника, води Сербију кроз мећаву у Европу.
Александар Вучић је рекао да му се жури са тим реформама, економијом, кримикастрацијом, интеграцијама, јер зна свој народ, зна како ће скончати, највише на свијету воли свој народ али зна да му се приближавају. Зато му се жури, да се послије каже да је неко нешто урадио.
Да је такву театрализацију извео Хималај Дача, па и добро.
Али ППВ. Није добро.
Без намјере да улазим у дубине небеских пловила, могу само рећи да оптерећења Великим Синтагмама, Својатање Народа, брига о томе Шта ће рећи Историја, Селфсебизам, Јапајаја, Преурањено Опијело, а још се тога може ишчитати из те невјероватне Политичке Нарицалице, говоре о одвајањеу од Реалитета, о Аутоперсонизацији, о Мисионарству.
И о томе да би то могло бити знак да је Вучић, као политичар велике енергије, пребацио једну од посљедњих скретница на свом колосијеку без кочница. Не размишљајући о томе да постоје скретнице само за један смјер, након којих нема ни отправника возова.
Велики лидери, за шта Вучић има потенцијала и шанси, и у својим способностима и у неспособностима политичког мозаика, свој пут граде корак по корак. А не скретницу по скретницу. Велике Нације и Велике Државе, а Срби и Србија су то, и за окружење и за Вучића, воде рачуна да никад не дођу на раскрсницу, на скретницу, а и ако дођу, да у њих не улазе брзином Маглева.
Лидеризација је преопасна.
Србија се мора мијењати. Није довољно да то чини један човјек.