понедељак, 07. јун 2010.

ŽIV LI JE ALI-PAŠA?
Oktobra 25. 1815. leta, Miloš Obrenović je, nakon ustanka u Regiji Takovo Serbs Lajon, sklopio usmeni dogovor sa Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Bio je to Ferman o razumevanju, koji je Serbiji doneo nekoliko povlastica.
Knez Miloš nije birao načine, kažu istoripedije, da utvrdi svoj položaj i izbori autonomiju za Serbiju. Turke je potkupljivao a političke protivnike ubijao. Karađorđa naročito. Leta 1830. Miloš je dobio Ferman o razumevanju delimične unutrašnje samouprave i o slobodnoj školi, u narodu poznat kao Hatišerif.
Leta 2010. a juna 7., u sandžačkom listu Danas koji izlazi u Beogradu, u naročitom intervju koji je vodila Teta Safeta, ambasador Turske u Beogradu, Umar, Ahmet Suha, obelodanjuje da Serbija ne treba da dobije Hatišerif o učenju turskog jezika jer Serbi već znaju osam hiljada turskih reči a stalno koriste tri hiljade.
No, seksuališe mi se za serbsko-fermansko-sandžačke odnose.
Sve dok ne pročitah naslov ovog intervjua, na naslovnoj strani: Dodik je sve izolovaniji.
Dodik je, da podsetim Miloša Obrenovića i Ali-pašu, prime popečitelj Republike Srpske koja je izvan Pašaluka a ambasador Umar je ambasador u Serbiji i celom Sandžaku.
Šta, dakle, ambasador Turske u Beogradu ima sa Dodikom? Jer kad kaže Dodik, on misli na Republiku Srpsku, a kad misli na Republiku Srpsku, svrbe ga Srbi u BiH.
Da li je, dakle, njegov Ali-paša sklopio usmeni dogovor sa Milošem Obrenovićem o izloaciji Srba u BiH.
I zašto u tom intervjuu Teta Safeti, ambasador Umar nudi susret ambasadoru Turske u BiH i Miloradu Dodiku, prvom popečitelju. Šta on ima s tim. Savremena diplomatija bi to nazvala mešanje u nutarnja dela druge zemlje. Ali-pašina i Miloševa diplomatija bi to nazvala fermanskom ponudom.
Serbija je, međutim, naivna, za razliku od Republike Srpske. Izvesna autonomija, usmena, koja je obećana od strane Turske i još od kojekude, za izgradnju obilaznice oko Dodika, Republike Srpske i Srba u BiH, mala je dobit za stvarne namere Turske u Serbiji zemlji. Ambasador Umar sa pesničkim oduševljenjem i kolonijalnim udivlenijem, govori o izgradnji puta kroz Sandžak, kojeg će na turskom kreditu graditi, očekuje, turske kompanije, kao i o autoputu Beograd – Monte Negro, opet kroz Sandžak, pa onda i o investicijama koje će doći, turske su već najavaljene, a u stvari, najavljuje tursku vlast u delu Serbije. Kada za to dođe vreme, dabome.
Angažman Turske u BiH i na Balkanu može samo da nosi krv, kolikogod to sada dobronamerno, autoputno i sandžački izgledalo.
Njegova ekselencija sere o tome da Turska ne želi samostalno da uređuje odnose na Balkanu i u BiH. A šta je izolacija Republike Srpske. Jedne nacionalne trećine i jedne teritorijalne polovine BiH.
I suštinsko pitanje:
Koja je osnova angažmana Turske na Balkanu, u Serbiji i u BiH. Da li je to Teritorijalna Otomanska Stabilnost. Da. Da li je to zaštita Turaka, nacionalne manjine u BiH i u Serbiji. Ne. Jer Turaka ovdje nema. Mada bi ih Sarajčaršija i Sandžakčakija uskoro mogle poželeti. Osnov je vjerski. Jer ovdje nema Turaka ali ima muslimana.
A angažman na osnovama vjere, uvek kroz celu istoriju, donosi jednu raspevanost, devojačke ljubavne uzdahe, umilnost, blagougodnost, posvemašnji artizam i nadrelizam u slikarstvu, poeziji i arhitekturi. I u krvi.