MOLITVA ZA ASKERE
*tekst nominiran za islamofobiju
Ili džamije ne znaju šta im radi Bakir, ili Bakir ne zna šta mu rade džamije. Ili Bakir, kao dobar nasljednik Alije Prevrte, medi na svećetiri strane a misli isto što i džamije.
MINA je javila da će danas, u sarajskim džamijama, poslije džume namaza, da se klanja salata dženazeti-l-gaib. Za turske vojnike stradale u nekom terorizmu u provinciji Hakari. Sa zanatske strane, očito je da se ne radi o nekim vojnicima. Oni koji ulete u zasjedu, nalete na teroriste, upadnu u minsko polje, i nisu neki vojnici. Amateri. Trećepozivci. No, dobro. Molitvari kažu da su to vojnici i da se za njihove zivote pretvorene u smrti, treba obratiti direktno alahu.
Onda se postavlja drugo pitanje. Nekoliko drugih pitanja.
Kakve veze imaju molitvenici iz sarajskih džamija sa askerima Turske. Kakva je nadležnost izvršnog komiteta za džamijsko klanjanje da te vojnike proglašava šehidima. Da li su turski provincijalni askeri bili vjernici. Pa su po vjeri braća sarajskim molitvenicima. Kakva je to vjera koja funkcioniše na toliku daljinu. Ako bi, nedajbože, dva najbolja druga, Čedo i Mate, pripadnici OS BiH, uletjeli u neko minsko polje, da li bi mollitvenici klanjali taj dženazeti-l-gaib.
Mislim da ne treba više pitanja. Jasno je da ne bi klanjali.
Kako, onda, da shvatimo Bakira Izetbegovića kada poziva Dodika da priđe pozitivnim snagama u BiH, nego kao prijetnju. Član P, na vrijeme upozorava, poziva da se klanja. Pozitivno klanjanje. Nama su braća daleki askeri a vi ste genocidaši. To je ta otomanska stabilnost Malog Brkatoglua. To je taj Zagrljaj Istoka. Imaš osjećaj da te sablja grli. Treba se, noću, u rovu, u odbrani BiH, na pozitivnoj strani tranšeja, naći sa takvima koji klanjaju za daleke Askere Turske.
Nisam se ni kao mali bojao mraka, nemam ni te savremene fobije, ali, ubiomebog, ako klanjanje mrtvima nije poziv živima. Pozitivnu Bosnu ima ko da brani. Tvoj Bakir.
Pokoj im duši, u tim dalekim Hakarima. Smrt vojnika je najtužnija depeša ratova. Svima izgleda da je tuga neobavezna. Vojnici su tu da ratuju i ginu. Plakaće majka, udova, kćerka sirotica i niko više.
Ali sarajski molitvenici imaju posve druge namjere od oplakujućih. Naročito organizatori.
To djeluje tako vezivno na Pozitivnu Bosnu. Da mi se raspada od sreće.

РАТНИ ПОКЛИЧИ

ПРВЕ РЕЗЕРВЕ

ИЗЕТБЕГОВИЋА

Династија Изетбеговић поново се спрема да жртвује муслимане за своју идеју исламске републике Босне. Бакир Изетбеговић, коме су главне политичке референце изгубљена битка против Сулејмана Тихића, могуће џамијске помирбе по Санџаку и нешто преосталих бошњачких гласова од Комшића, поново, као и његов бабо, пријети ратом. И он је спреман жртвовати босанске патриоте, односно обичан муслимански живаљ, за идеју коју никад нико није овдје остварио па ни његови из освајачких хорди а ни они из посљедњег рата.
Потомак Алије Изетбеговића је очито осокољен гласинама да је он фактор џамијског мира на Балкану, читај: на Санџаку, па је своје државништво проширио и на Републику Српску. Како је пошло, именоваће га, заједно са оним Шварцфосилом, за посматрача избора у Хрватској. А његов чаршијски њух је процијенио да је Отворено Писмо Додику најбоље послати у тренутку кад му је видио леђа јер је Додик отишао у Америку. А Бакир се вратио из Санџака.
Сада се види сва погубност србијанске политике у којој се хвата у коло са наткрилно амбициозном Турском и хегемонистичким Сарајевом.
Отворено писмо Бакира Изетбеговића може бити најава нових Бура На Балкану.
Очито је да Турска осокољује своје голубове и врапце по Балкану, будале мири и склања а агресивне дресира и инструише.
Бакирова отворена писменост само према Србима, и тек понижавајуће помињање Трећег ентитета за Хрвате, говори о његовој свијести у којој је записано да су Хрвати поражени и избрисани и у Федерацији и у БиХ, а крајње је потцјењивачки позивање да се Хрватима омогући повратак у Републику Српску док их се у Федерацији потпуно крижа, и да су, њему и његовима, у Патриотској Цјеловитој Босни, још само Срби и Српска проблем.
Бакир Изетбеговић би требао да се бави политиком на начин да ради оно за шта је изабран. Он није изабран да контролише понашање Републике Српске и Милорада Додика, већ да, као прва резерва Жељку Комшићу, представља Бошњаке у Предсједништву БиХ.
Бакир Изетбеговић губи везу са реалношћу када говори о стопостотним патриотама за одбрану његовое цјеловите Босне. Данас се, након рата и Дејтона, овдје нема шта бранити цјеловито и патриотски. Бошњачка политика коју је промовисао и водио СДА, он и његов бабо, доживјела је пораз. Жртвовала је људе за Босну које нема. Нико се данас, то би Бакир требао да зна, неће дићи на оружје да брани мрвице од њихове идеје које су, и иначе, добили уз обилату помоћ хрватске војске и Нато-алијансе.
Бакир Изетбеговић не може да пријети Србима у БиХ. А нарочито да својата оно што је у рату изгубио и што су велике силе међународним уговором укњижиле као српску земљу и власништво Републике Српске. И не може да диже тензије вишестољетном националношћу муслимана јер чињенице не стоје тако. Ако је исламска вјера овдје стара вијековима, да не улазимо у то како је стигла на славенски Балкан, исламска нација није толико стара. А Бошњаци су проглашени у току рата и ни данас нису потпуно прихваћени од свих муслимана у БиХ.
Вакир Изетбеговић би требао да се бави реалним политичким интересима Бошњака. Јер патриотски рат за Бакирову цјеловиту Босну није њихов интерес. Водећи такву политику пријетње и окупације српске змље и Републике Српске, пропалом српском политиком познатом под геслом „Тамо гдје су српски гробови, тамо је српска земља“, Изетбеговић ће жив дочекати распад и његове земље и његове патриотске идеје.
Бакир Изетбеговић је у Предсјендиштво БиХ дошао из Федерације и треба да се њоме и бави. Република Српска и Милорад Додик нису његова брига. Од њега се само тражи да поштује чињеницу да постоје Срби у БиХ и Република Српска.
А могу да га подсјетим да су Срби у БиХ једина српска цјелина коју нису, он и његови, успјели отјерати са своје земље, ни током вијекова на које се позива, ни током прошлог рата. И молим га да се запита ко би сада против Додика, Републике Српске и Срба ратовао заједно са његовим патриотама. Нека не прецјењује своје учешће у џамијским нагодбама и нека не мисли да је боравећи близу Тадића и Гула, постао велики државник који може да пријети Србима.
Његови домети су порази од Тихића и од Комшића.

DA LI, DOISTA,
ODLAZE MUAZUKI I ADEZIKI
Danas, sandžački dnevni list koji izlazi u Beogradu, obično dobro obavešten o pitanjima protivdržavnim, donosi poterovsku priču o Dvije Izajednice u zemlji Kompromisiji. I naslov je kao iz filmova o družini prstenova. Potpis na jedinstvo u sredu. STJ. Gde ga, bre, na Balkanu nađe Jedinstvo.
Ovako teče bajka. U sredu, koja prva dođe, prvopotpise na Jedinstvenik, tako se zove Obznana koju dobrovljno prihvatiš, nešto kao Mali Islamski Dejtonski Sporazum, stavljaju gi Predsidetelj Serbije, Boris Tadić i bošnjački član Predsideteljstva BiH, Bakir Izetbegović. Potom dolazi drugi val potpisivača. Mehmed Gormez i Mustafa Cerić, islamski poglavari Turske i BiH. A onda bi sporazum bio poturen i sukobljenimm stranama, taborima Zukorlića i Zilkića.
Demokratski izvori kažu da sporazum u 15 tačaka predviđa da se oformi jedna Islamska zajednica u Serbiji, čije konstituisanje će nadgledati šestočlana krizna grupa sastavljena od po dva predstavnika grupa Zukija i Zikija i po jednog iz IZ Turske i iz IZ BiH, da će sjedište IZ biti u Beogradu, da će IZ morati da poštuje teritorijalni integritet Serbije, o Kosovu se nije zborilo, i da se zabranjuje Zukiju i Zikiju, kao i njihovim najbližim saradnicima, da se kandiduju.
Vjeroladno mogu da zaključim
• Da Srbija ima sve uslove da postane članica odnosne organizacije islamskih zemalja. U glavnome gradu imaće IZ.
• Da je demokratija u frakcijama IZ, a i šire, u IZ nekoliko zemalja, dostigla razmjere ešdaunovsko-dejtonsko-bonske ljestvice. Kolikogod duet ZI-ZU bio neratikulisana kasetna bomba, teško je naći osnov za zabranu kandidovanja.
• Da je Srbija razdijelila svoj autoritet i suverenitet na bošnjački dio BiH, i to na njen vjerski, ajatolahoidni dio, i na Tursku.
• Da Serbija dobija jaku IZ što nije dobro za nju. Sandžakovanje dobija na vremenu za sistematizaciju zahtjeva, jer ono što je radio Muazuki, to nisu zahtjevi, to su radikaloidni anarhizatori. Bolje je bilo da je pustila da se kolju. To tako srpski deluje. Ali, očito je, Serbija je izgubila snagu igrajući Gluvo Glamočko sa Otomanskim Stabilizatorima.
• Da Turska prvi put rješava konkretne srbijanske i balkanske poslove pri čemu je pribavila saučešće i IZ BiH, bošnjačkog člana P i, tako posredno, i same BiH koja se, takođe prvi put, pojavljuje kao neko ko rješava stvari u Serbiji.
Sveukupno, to je poraz Srbije. I novi korak neosmanizma.

e-BASARA
Moglo bi izgledati da je alarmna lampica e-Govnina dojavljivač najvećeg srbijanskog problema sa podanicima. Problema olakog samonaturanja fesa i na glavu i na dupe, pri čemu je fes simbolikum prihvatanja tuđih a gaženja svojih vrijednosti, konstantno, iz generacije u generaciju.
Ali nije tako kako izgleda. Fesimizam je zahvatio i političku i intelektualnu supstancu. Političku, razumije se, ne treba objašnjavati jer se svi podanici bave politikom na najvišem nivou. Pa su malo zapostavili reprezentaciju u fudbalu.
Intelektualci uglavnom imaju fes na ustima. Otkako je Sloba naguzio Dobricu u fantazmagoričnom romanu Daleko je Srbija, intelektualci se ne usuđuju izaći na poprište ni iza betonskog zida a kamoli bez štita.
Onda intelektualnom i kvaziintelektualnom scenom počinju da caruju razni nevladini odvladnici, institutatori, instalateri, dojavljivači, književnici, emisionari.
Književnici. Svetislav Basara svakodnevno u Danasu, sandžačkom listu koji izlazi u Beogradu, i koji svakog dana Srbiji prenosi poruke: Kosovo koči odnose Srbije i Albanije, Beograd greši podcenjujuću Budimpeštu, Nema novih para za Srbiju... pisucka, o koječemu, Cenjenom Publikumu, o Čitluk Sahibiji, o NSPM, o književnim staronjama, o Gospodaru... svima dijeli lične savjete... Dobro, to su kolumne. Nešto kao puštanje kolumni. Ja Jebem Sunce, on Deli Savete. I podjebava. Simpatično.
Onda u jednom od Glasnika Danasnika, na naslovnoj i na dvije nutarnje, vijest i prikaz knjige Svetislava Basare pod nazivom Majn Kampf. Roman.
Šta radi Majn Kampf u romanu. Prikazivač objašnjava u detalje. Čekam Sajam knjiga da nabavim to sranje. Ali prikazivač je dovoljan. Sve čega se Srbija dotakla, sve čega se bilo ko dotakao u Srbiji, fažizam je. Srpski fašizam je močvarni, ustajali, smrdljivi ali efikasni mehanizam sveopšteg uprosečavanja, kako bi se u smrad potonulo još dublje, veli prikazivač.
Pošto iz Saraja neprestano teče fažizam prema Srbima, a i Hrvatima, ustašstvo nije dovoljno, sad bi trebalo biti jasno da je Fašizacija Srba i Srbije Projekt.
Za taj Majn Serbija Fažizam Projekt potrebno je naći i domaće graditelje. Crnotravce. Oni koji iznutra crno zidaju.
Svako vrijeme, a srbijanska naročito, nosi jednu debelu naplavinu ljudi, odljudi, podljudi, priljudi, koji su gori i od gubara, i od zlatica, i od ušiju, i od stjenica, i od parazita svake vrste, koji sjede oko vatre, griju se, hrane se, oblače se, kao i svako u društvu. Ali ne rade ništa korisno, ništa za svoju kuću, za njen zemljani ili cigleni pod, ni vrata da zatvore, ni drva da donesu, samo razvikuju, gdjegod mogu i svakome ko naiđe, kako je kraj vatre ledenica, kako nema drva, kako će se zgasti, kako su oni to već zborili ali Gospodar nije slušao, a ni Cenjeni Publikum. Usput, oni razvikuju i da je to demokratija, da su to zapadne vrednosti, suludo je sarađivati sa onim najvećim selima na Istoku, to nisu stubovi a i da jesu, bolja su zapadna klizava i sluzava brvna iza kojih, i kad ih prijeđeš, prepužeš, preližeš, Za Srbiju nema para. Bolje je biti u Nato paktu nego dobar sa Rusijom. Nato pakt je bombardovao jednu evropsku prijestolnicu na samom kraju Dvadesetog veka. Rusi su, onomad, ginuli da je oslobode. Dobro, to je Rusiji koristilo. Ali ljudska krv ne treba da se zaboravi zbog sranja potomka poturčenih komunista. Kao ni krv onih koje je bombardovao Nato pakt. Vrijeme, dabome, uvijek ide naprijed. Nema vrat da bi se okrenulo i barem katkad pogledalo unatrag. Ono će u svom hodu naići i svakud i kudgog. Možda i na Nato pakt. Ali o tome neka tada odluči vrijeme, vrijeme su ljudi, nacija, država, stranke, književnici, srbljanoići i nesrbljanovići. Ne treba o tome svakog dana seruckati, basarati, kandirati, prije vremena i ubijati u pojam.
Taj pokret unutrašnje i vanjske fašizacije, genocidacije i srebrenizacije Srbije i Srba neosporno je jedan od procesa rastakanja Evrope. Ili barem njenih okrajaka. To je vjerovatno turski projekt. Potrebno je stvoriti javno mnijenje i opštu svijest u kojoj će ljudi reći Bolje je da smo Turci nego Fašisti. Evo, mire Zi Zu ratnike, što mi ne možemo, dobri su Turci.
A i Basarine književnarije i tekstovi su puni turcizama. I on je dio Projekta.
Da nije malo preterano, da nije teorija zavere pala na tebe. Nije. Kad Basara u Srbiji vidi fašizam, mogu i ja u njemu da vidim Turčina.

JESENJA SONATINA
Jesen stiže. Dunje moje, žute, čupkaste i mirisne, sa grana se sele na ormare i u kredence. Ispod sunca, dunjo mila, leden reže. Kiše će. Listje žuri da požuti i umre što mraza prije. Jer, snjegovi će i sve će to, mila moja, u trapove, do proljeća baš. Znaš li onu lolinsku pjesmu Mala moja, utrapi je... Nije za pismo.
Jesen stiže, propale su i zadnje nade za Masovna Okupljanja. Moje saučešće, jevtinim nadničarima, napoličarima, nudiguzima, potopnicima, izmećarima. Televizije za ulice, štrajkove, masovne proteste, turska atv najprije, poneki portalčići i nešto otpadozicionara, ostali su Suvog.
Masovne Okupacije, u Naseobini proklamirane kao Okupirajmo.ba Ćaršija Strit, prdnule u čabar. U Saraju, organizovao, kažu, Bač Kasidi i Vuk. U Mrskoj Srpskoj, u Banjaluki, isto, kao da je organizovao Milanko McMihajlica. U Mostaru tek nešto filozofirali.
Nema više ni Parada Ponosa. Nikad mi nije bilo jasno zašto se pederi ne pojavljuju jeseni i zimi. Zimski san, SIJP. Ovu zimsku kišnu i sniježnu pauzu bi trebali iskoristiti da se dalje društveno etabliraju a ne samo da se troše u tučama sa Nepederima. Na primjer, da napišu i oni svoju onu ljubavnu priču za vlastite potrebe. Romeo i Gej Julije. I druga djela. Ana Kurenjina. Tihi On. Sto godina glatkoće. Crveno i Prkno. Na Drini upri ga.
A ovi blećavci, antiglobalisti, internetatori, nisu ni shvatili, upozorava me moj recenzent, šta treba da protestuju. Ko volovi u kupusu. Znate onu staru dobru priču iz toplih štala, dok smetovi zatrpavaju prtine i vrata. Junci, mladi, jedrih muda i tvrdih repova, bacaju prisjećanja na udvaranja mladim junicama, još ni prvotelkama. Kad smo mi, onog jutra, progulili sedam kanata tarabe, sve dračove. Jesmo bukali i frktali, sve se pred nama sklanjalo. I krave su ih stiskale među zadnje noge i pokrivale repom. A, kud si ti, obraćaju se starom volusini, iskopnjelih papaka a repa puštenog ko što se pusti mokra ženska čarapa, onda krenuo za nama, po tom vo stritu. U neki seks, šta li. Ma, jok, očekivao sam da srušite kakvu tarabu oko povrtnjaka, pa da se, ovako krezav i onemoćao, najedem mladog kupusa.
Internetatori u Naseobini samo su očekivali da neko provali ogradu pa da okupiraju Banjaluku. Tako su i nazvali svoju jesenju, još jednu propalu, Masovnu Aktivnost. Inertnost se ukazala kao Internetnost.
Nisu bolje pameti ni oni njihovi drugari sa Vol Strita. Ua bogati. Ua velike banke. Ua vlade. Ubio me bog ako ih ti bogati nisu potplatili da proptestuju protiv njih. Taj privid demokratije ne može da im naškodi. Reklama im je. Upozorenje da se uozbilje. Da vide kolika je moć njihovih protivnika i koliko društvo loše misli o njima. Za države i vlasti, vojske i poreznike se ne brinu. To je sve već njihovo. Zato bi bilo žalosno ako i protestanti nisu njihovi.
A to što se Volovi sa Balkana uključe radi mladog kupusa, to je folklor. Kao i štrajk policajca u F i mašinovođa u ŽRS.
U trapu su pederi, u trapu su penzioneri, u trapu šehidi... uskoro će i f-panduri a i vozovođe. Samo će Grčka još da se krčka.

NACIJA NA SEVERU FUDBALA
Nekidan sam se zevzečio kad sam pisao tekstuljak o srbijanskom fudbalskom glupilu. Nisam bio iznerviran kao što su to moji prijatelji sa Saraja ocijenili, pa, branili Pižona od mene, životinje, divljaka i genocidaša. Odavno sam prevazišao taj fudbalsko-nacionalni trans kao nadomjestak stvarnih sposobnosti. Time se sada bave Ljubitelji Zmajeva i Palitelji Vatrenih. Socijalni amateri. A i pravo akoćemo, zašto bi me nervirala igra reprezentacije Srbije. Ne navijam za Srbiju. Od fudbala se može navijati samo za Barselonu i za još ponekog ponekad. Nemam ni potrebu da dokazujem svoje srpstvo navijanjem za Srbiju. Gledam to kao i na svaki drugi fenomen.
Ali, danas sam se iznervirao.
Dokle mogu da ga vade na Srbiju. Onaj Karadžić u svim novinama izjavio, intervjue dao, Izvinjavam se naciji. Jebla ga nacija koja ga trpi.
Izvinjava se Naciji za sve što joj je ove godine „naš fudbal“ priredio. Njegov fudbal. I njegovih. Postoji opasnost da se i drugi počnu Izvinjavati Naciji. Novine će, onda, otići u 3 LPM.
Neshvatljivo je dokle se na ljestvici moći popeo Naš Fudbal u Srbiji. Taj Kuradžić je toliko moćan da može ne samo da otjera Antića, da dovede kretenoidnog Pižona nego može da komunicira direktno sa Nacijom. To ne može ni Predsidetelj Boris. Ubijeđen sam da njegove riječi Izvinjavam se naciji, mogu komotno da se prevedu sa Ko vas, bre, jebe, livadići.
On može tako jer je ispod njega cijela piramida neregularnosti, ucjena, kriminala, namještanja, fiktivnog kvaliteta igrača i trenera, protežiranja bez pokrića i velika količina love u opticaju. Istina, on kaže da je on najodgovorniji, on je Predsjednik fudbalskog Saveza, STJ, ali i mirno samo što ne kaže Šta se kofrčite, sljedeće godine su izbori. Ovo je demokratija, seljačine, ne pada mi na pamet da podnesem ostavku.
Dobro. Pola vode može da pije objašnjenje da je fudbal slika i prilika društva. Recimo Mamić. Mamić je Nogomet. Njemu se pamet otvori tek u avionu. Dođe k sebi. Ne treba otjerati selektora. To je izjava istog tipa kao i Izvinjavam se naciji. U srbijanskoj reprezentaciji prepoznatljiva je sva apatija društva fabrikovana pod kodom Mi nikada, ali nikada, nećemo priznati Kosovo. Vidljiva je i sva nemoć takve nacionalne politike. Vidić je rekao, na penalu, Mi nikada, ali nikada, nećemo dati gol Slovencima. U reprezentaciji Hrvatske vidljiv je nacionalni elan, malo podjaren i prijemom u EU, ali je vidljivije da je u konstantnom padu i da će se istrošiti sa izlaskom Eduarda i te generacije. Biće i oni glupi kao i Pižon & co. Jer na istoj piramidi počivaju. U čemu je razlika između Mamića i Kuradžića. Samo u tome što ovaj drugi ne sere po dvorištu. U reprezentaciji Zenice je vidljiviji inat od nekog nacionalnog naboja. Ma bićemo mi država. To je odsjaj iz njihove podsvijesti. Ali i to je kratkog daha. Ako ne prođu Portugal, raspašće se sve, i smrditi, kao Apriliski paket.
Međutim, to je dio objašnjenja. To o slici i prilici društva. Kako onda to nije kod onih lijepih cura odbojkašica. Pa i kod košarkaša. Pa i kod vaterpolista. Pa i kod Noleta. Mada Nole nije Srbija. On ne jebe piramide.
Objašnjenje je u fudbalskoj piramidi i Faraonu Karadžiću. To je nerazmrsiva Mađarska Kocka u kojoj je svako zaključan sa sto drugih kockica i niko nikome ne može da kaže ništa. Taj sistem proizvodi jalove kretenoide i ubija svaki kvalitet, kod igrača, kod trenera, kod sudija, kod uprave. Čujem da se i jedan Piksi, igračka i japanska trenerska legenda, nudi za selektora. Tolika je moć Piramuda Kuradžića. Nudi se iako je jednom jedva spasio dupe bježeći u Japan.
Tragično je što nema jajca da kaže marš, bre, džukele, u PMF. Fudbalsku.

MEDIJI U NASEOBINI –
EGZAKTNA JE EFEKTIVNOST
MEDIJA U PROCESU EFEKTIVNIH
PROCESUIRANJA
Pogledajte šta onanistički ekvilibristi iz amaterskog kulturno-medijskog društva Vratnik, na jednoj od internetskih stranica OEBS-a pišu o medijima:
Сврха компоненте Медији и комуникација јесте да се ојача капацитет медија, како би дјеловали као средство комуникације између општина и грађана, те као форум на којем ће се изражавати гледишта и ставови грађана.
Медији представљају значајну спону између општина и јавности. Због тога је важно развијање способности општина да ефективно користе медије, као дио интегрисане стратегије комуницирања са грађанима. Ефективно кориштење медија може повећати ниво учешћа грађана у управи, али само ако медији извјештавају тачно, и само ако новинари дјелују одговорно. Истовремено, општине би требале у потпуности искористити потенцијал медија, како би информисали грађане и прибавили гледишта јавности.
Sunce ti jebem kalajisano. STJK. Ušta sam potrošio šesnaest godina škole, uključujući i fakultet za novinarstvo, i prostario cijeli život. Da sam ovo znao kao učenik osmoljetke, barem, danas bih ja bio, bio, bio… Dunja Mijatović, STJ.
Cijeli ovaj moj, da prostite, Kukujoj, jeste povodom vijesti da Kancelarija OEBS predstavnika za slobodu medija u sadejstvu sa Misijom OEBS u Naseobini, organizuje Prvu OEBS konferenciju o medijima Jugoistočne Evrope.
Zločinac se vraća na mjesto zločina.
O čemu u Segemntu mediji ima da se raspravlja u toj JI. U Naseobini. Otkad je na zgarištima išta organizovano osim raščišćavanja terena. To je danas potrebno medijima u BiH.
Zločinci, uključujući i djelotovrnike, nedjelotvornike, OEBS-a, donijeli su nekoliko začina i otrova za Medije Naseobine i cijele JI. Ali samo su u glupoj Bosni bili efikasni i efektivni kako doliči. Em je Bosna Bukovina, em je njihova misija bila Protektorativna.
Začini i otrovi:
• Deregulacija javnih medija. Posebno elektronskih. To su takozvani emitovani mediji. Za razliku od printanih. Čitani I gledani teško da postoje. Oni ne zavise ni od koga. Svi zavise od njih. U njihove Nadgrobne odbore ušli su Ofrljaši, posebna skupina, veoma raširena, koja ofrlje zna sve poslove pa i poslove javnih medija. U njihovim redakcijama su osamstomilioniti klonovi Nikole Deretića, Duške Jurišić i Vlade Slijepčevića, spodoba koje su, nesumnjivo obilježile istoriju Naseobine, tako i toliko da bi Mehmed Paša Sokolović, kad bi ustao, zbog kompleksa manje vrijednosti, srušio Čupriju Na Drini.
• Novinarstvo na kursu. Žao mi Bore Kontić. Dvije decenije posmatra, iz samog centra igrališta, kako Prilike postaju Novinari. Mogao sam reći i Utvare. Kako su izmislili Političke Akademije, Akademije za Lidere, Akademije za Žene, Akademije za Ljuske od Prava, tako su izmislili i Kurseve za Novinare. Kursadžije. To su danas novinari u Segmentu Mediji. Ko može da prstom upre u Priliku, danas, nakon 20 godina, i da kaže Evo Novinara, a da se pri tom usere i javnost, i vlast i OEBS.
• Privatni mediji. To je samo stavka u tekama Bizmismena. Kao i privatni kiosci. Jadnije od Biti Novinar još je samo biti Novinar Kod Privatnika.
• Vijeće za štampu. Vijeće za krompirovu zlaticu. Potpuno isto.
• IMC. RAK. MRAK. DORIS PAK.
• Nema Komentara. Nema novinarskog stava. Samo obje strane. Turska televizija ATV, iz Banjaluke, npr, nema komentara pa opet pravi malu djecu svakom koga pomene. Stvaranjem novinara koji nemaju pravo na komentar ravno je štrojenju, i novinara i novinarki, Francuskim ključem. Ako ijedan novinar zna šta je Francuski ključ.
• Nema Jezika Mržnje. Ta postavka je veoma djelotvorna. Primjenjujći je, sarajevski novinari su od Srba i Hrvata napravili fašiste. Kakvi novinari. Baliještine.
• Itakodalje
O čemu, dakle, Konferencija.
Kad su kuga, kolera, crni prišt, crveni vjetar, uništili novinarstvo i medije, stvorili od njih oaze samobolesnika, liječenih špijuna, renoviranih plaćenika, umišljenih političara, konsultanata i dojavnika, pored masovnih zalutanika u profesiju.

KIŠA SPIRA GOVNINE
NA GLIBNOM PUTU
Internetski portal e-Govnine, izvjesnog Zlukovića, već mjesecima vodi Prosjačku aktivnost internacionalnih razmjera: Udijelite portalu koji je svjetlo u tami, svjetlo u tunelu, svjetlo u poljskom nužniku, Jedino Svjetlo Crnih Srba.
Moguće su dvije istine. Ili je akcija Udijelite portalu sračunata na internacionalni i domaći sažaljivi odjek, eto, oni slobodoumnitelji, svjetitelji, preobrazitelji, a nemaju ni za tipku na tastaturi. A investitori koji su im odavno gurnuli obilnu finansijsku sisu u usta, a onu stvar u gušče, i dalje ulažu u mozgosrbno ispiranje. Ili su ulagači, gore im i dolje im, počeli da povlače svoje sise. Obavili su što su namjerili, Srbi su satanizovani, namamljeni su i da sami sebi skaču u stomak, miloševićuju se, šešeljizuju se, radikališu se, otkosovljeni su, za dežurno sranje ima Svojavodina, ima Muazuki... Pa panika hvata plaćenike.
Kakogod bilo, e-Govnine su jedna od alatki koja ima poseban zadatak ispiranja mozgova u dužem i masovnom opsegu. Srbi bi rekli da se radi o Jebanju u zdrav mozak. Cilj e-Govnina, drugi imaju slične ciljeve ali nešto drukčiju fokusaciju, jeste da ubijede Srbe da je svako od njih lično dojio Miloševića i tako direktno stvorio tog luđaka koji je uneredio Srbe, da je svako od njih umjesto krštenice i rodnog lista dobio ratnu Politiku, da su sve njihove vođe konji i volovi i da su spasitelji samo Sveti Petar, Sveti Čeda i Sveta Nataša, da Srbi izvan Srbije, koji su jedini uspjeli da se održe na svojoj zemlji, žive u Šumskoj a ne u Republici Srpskoj, da su, dakle, Šumnjaci.
No, taj izrazito srpski, srbijanski, sociološki i nacionalni fenomen, da marginalci, priučenici, autisti, provincijalci, falšintelektualci, vaseuropljanci, onkloljupci i, brate, što da ne reknem, šupci, fes nature i na dupe i na glavu i tako se šepure pred vlastitim sunarodnjacima, sugrađanima, sunacionalcima, pametujući na osnovu sitnoplaćeništva, stvarnog ili umišljenog, već je davno viđen kao uvijek prisutan, ko što džukele prate komore, ali nemoćan, jer Srbija i Srbi ipak idu naprijed. Mada bi oni htjeli da je zaustave i da svakog mjeseca sahranjuju Miloševića, da se Srbija tako vrti u sopstvenoj balegi a oni da likuju.
Sve je poznato ali malo im ga stavljam iza uva zato što su me pomenuli u toj svojoj Prosidbi. Tražimo Pare, kaže Petar Zluković, zato... pa, onda, među šesnaest razloga navodi i ove:
• Zato što nećemo na barikade, na Jarinje, mrzimo guslanje.
• Zato što bi bez nas Rajko Vasić slavio.
• Zato što bi na vest o gašenju e-novina Vuk Jeremić organizovao svečani prijem.
• Zato što u Srbiji nema partije koja je spremna da brani e-novine.
Boli ih što ih ne podržava ni jedna partija. Jebo ih komunizam koji ih je odnjegovao i otpartijaisao umjesto da ih je izbacio sa sve prvljavom vodom i lavorom.
Ne bih slavio. Ko se veseli kad kiša raskvasi i spere jedno obično govno u mondijalističkom glibu.

KAKVA GALERIJA GLUPANOIDA
Greška je bila što je Srbija priznala Sloveniju.
Sad ne bi igrala protiv tih gnusnih mješanaca svih mogućih prezimena kojima je glavni cilj bio da zajebu Proklete Južnjake na evropskom putu.
Ali, kad je već priznala, nije trebala da se dovede u tako glupu situaciju da za selektora imenuje izuzetno glupog Pižona. Poznatio je koliko je Petrović bio glup, još kao igrač. Takav selektor ne može smisliti inteligentnu postavu i igru za pobjedu. Da za golmana postavi onog glupaka kome jednako glupi protivnik da gol iz Virovitice, jer ne zna šta će sa loptom. Ne postoji ništa gluplje od srbijanskih golmana. Nije trebalo da se Pižonu dopusti da ne počne utakmicu sa Krasićem i Pantelićem. Nema drugih napadača. A Pižon nije smio sebi da dopusti da mu penal puca glupi Vidić. Iz aviona se vidi da je Vidić glup za penale. Ni Vidić nije trebao sebi da dopusti tu glupost da nakon toliko pauze, on koji, i inače, ne puca penale, izvodi presudan penal u životu i životu cijele jedne generacije. Glupi Pižon nije smio dopustiti sebi toliku glupost da bolje ne iskoristi Stankovića. SGL. Sad ga lomi, što rekao Milić Vukašinović, glupoj Šveđanki.
Ali. Imam rješenje. Za selektora neka imenuju onog Karadžića. Toško će naći nekog glupljeg za taj posao.

NEZAVISNA PORTPAROLKA MARA
Izvjesna Distriktašica, Mara Simikić, junakinja je demokratskih promjena u Paradistriktu. Paradis Distriktu. Distriktu Raju. Doduše, negativna junakinja. Ostala bez angažmana. Došao novi načelnik i doveo svoju ekipu. Mara je odmah izašla u javnost sa genijalnim optužbama sviojestvenim trećerazrednim službenicima koji su posao dobili slučajno, ili kakvom vezicom bezvezicom, pa sada se javnosti predstavljaju kao nezavisni eksperti, nezamjenjivi službenici i nevine žrtve. Mara je ekspert u poslu koji se označava sa Portparol Lektor. Sunce Ti Jebem. Da je rekla, kao i svi Brdusinci, Potparol, razumio bih.
Optužba je Koštalo me što nisam član SNSD.
Cijelu srcedrapajuću storiju objavile su EuroBljuc Dnovine. Još jedna recka protiv Esenesdea. Bolesnici.
Ali Lektorka je Mara zanimljiva kao uzorak sociloškog sloja kojeg je u vanrupnoj oplodnji proizveo pad političkog sistema socijalističkog samoupravljanja i međunarodnog proseravanja o državnim službeniima sa nestranačkim mašnicama.
Samo u Naseobini se pokušava uspostaviti politički sistem gdje stranke učestvuju na izborima a onda svoje direktno izabrane predstavnike pošalju na noge državnim službenicima da ponizno uživaju u njihovoj već uhodanoj mreži nevidljive vlasti na međuspratovima demokratije.
Tako Lektorka Mara legitimno izražava svoju nasljednu privilegiju da bude lektorka svima. I Potparolka.
Kao da je njeno portparolisanje i lektorisanje nadaleko čuveno, sve do Helsinkija, do Tjen An Mena, do Argentine. Ta ubijeđenost sitne administracije u Nadnaravnu Veličninu Svoje Nezavisnosti i Nezamjenjivosti, sračunata je da razjeda svaku vlast, da zemlju, i naciju, i državu, čini šupljikavom i amorfnom, nestalnom i bojažljivom. Jer sve to omogućuju Kordoni Mara. Za svoje lektorsko namještenje promijeniće sve vjere. Ta srednjaška, osrednja, nesposobna administracija, armija je potencijalnih poturica.
Oni čine da se zalud ide na izbore. Jer uvijek oni vladaju. Ministre i ostale nadređene mijenjaju ko Cigo konje.
Tome svaka ozbiljna država mora stati u kraj.
Pobjednik sa sobom dovodi svoju ekipu. I svi oni, a ne samo ministar, odgovaraju za svoj rad. Kad dođu izbori, i ne prođu na izborima, idu. Aut Glasovi, Aut Nihil. Ništa Mara.
To se mora urediti zakonom. Republika Srpska ima nadležnosti da to uredi. Nova vlast u Vladi, na primjer, dovodi sve svoje rukovodeće ljude, od šefa čistačica na spratu, pa nadalje. I odmah im uručuje rješenja sa strogo vidljivom naznakom Do Kraja Mandata. Nema tužbi, nema inspektora, nema otpremnine.
Koštalo me što nisam član SNSD. Dabome da te koštalo. Ti si nezavisna, pametnija i od SNSD, SDS, SP, PDP. Hoćeš da budeš pametnija i od Mihajlice. Pretjerala Mara.
A imala je deceniju i po da se učlani u SNSD.
Nezavisnost distriktaške administracije.

BOSNA: MEĐUNARODNA KRIZNA RUPA
Tako sam prepjevao izvještaj Međunarodne Krizne Grupe nazvan Bosna: Šta želi Republika Srpska. I tako sam izmiješao sve moguće pojmove i kategorije, kao što je to uradila i MKG, od milja ICG, u tom obujamnom izvještaju.
Baš sam se bio zagrijao da vidim šta želi Republika Srpska. Jedva sam čuo da žena kaže Pa, igra Turska protiv Njemačke, tvoja omiljena Turska, zar nećeš gledati. Ma, pobijediće Turci, šta ima da se gleda.
Ali, odmah na početku, vidim, šta ICG želi od Dodika. Povećati decentralizaciju. Decentralizovana Republika Srpska dobije mnogo rupa i lakše se nabije na onu stvar. Priznati u potpunosti odgovornost ratnog rukovodstva Republike Srpske, uključujući i prethodne predsjednike Republike, za genocid u Srebrenici i zločine protiv čovječnosti u drugim mjestima. Izgleda da Srbi, smatra ICG, prave genocid svakog drugog proljeća. Ko poplava u Semberiji.
Ima zahtjeva i za Vladu. Zaustaviti podršku i sredstva za razdorna komemorativna ratna dešavanja. Prevodim: Priznajite genocid u Srebrenici na početku svakog polugodišta, ko jebe poginule Srbe.
Treba ih preimenovati. Muslimanska Krizna Grupa.
Ostali dio izvještaja je zbrdozdolica, budibogsnamica, šupljarica. Navodno je neki Srbin izjavio I mi volimo Džeku. JMM. Zatim leleče ta MKG nad dirljivim govorom Dragana Čavića prilikom priznanja zločina u Srebrenici. Onda kukumavče kako Krsmanović nije uspio da postane lider na niovu Republike i kako mu je Esenesde u njegovoj legaji uzeo pet puta više glasova. Jeste našli kljuse u koje ćete se uzdati. JVO.
Dakle, najveći dio izvještaja je kao da ga je pisao Dudek. Neki vele da je Regica prije prve bračne noći bila nevina, neki vele da nije.
Ali ima jedna Prava Katastrofa. Na kraju. Posljednja stranica je pripala karti Stvora kojeg ta MKG na pedeset stranica naziva Bosnom. Navrli na Bosnu ko june na slane mekinje. Doduše, karta je bolja nego ona koja se svakodnevno objavljuje u Nezavisnim. Ima nešto unutrašnjih granica. Ali na mjestu gdje je Brčko, nema granice.
Potpuno je nejasno zašto je ta karta pala s neba u taj izvještaj. Niko nije tražio referendum za Kartu Stvora. Osim, ako se ne želi naglasiti da je granica kod Brčkog novi problem koji će Republici Srpskoj držati glavu na panju barem jednu deceniju.
To nepostojanje granice kod Brčkog može se tumačiti i kao nezatvorenam ograda oko Republike Srpske. Pa svaka marva može da uđe. Može se tumačiti i kao željom da se opori ta nit oko Republike Srpske. Može se tumačiti i kao najava ucjena po principu Kosova i Srbije. Treba navesti Republiku Srpsku da izjavi Mi se nikada, ali nikada, nećemo odreći Brčkog.
Međutim. Granica kod Brčkog, i u samom Brčkom, postoji. Međuentiteska linija kroz Brčko postoji samo se entiteti oko nje nisu složili kad je trebalo nego je g. Dejton to ostavio Supervizoru na rješenje. Onda je supervizija rekla da je Brčko kurva. U vlasništvu dva ljubavnika. Kondominijum. Mada me to podsjeća na siguran seks, mnogo više nego na sigurnu teritoriju.
To znači da tamo postoje tri granice. Republika Srpska može smatrati da joj je granica s one strane Brčkog. Kao što i Federacija može smatrati da joj je granica s ove strane Brčkog. Mada Federacije nema. Radi se, u stvari, o zajedničkoj teritoriji pa su i granice zajedničke.
A ona kroz Brčko. Ona je najsigurnija. Kakvo je tamo zajedništvo razvijeno, u toj Farandoniji, Gregorijaniji, kako li s zove, još će nas moliti da je priznamo.

"PRSTI" U DUČIĆEVOM TREBINJU

Sa malo zakašnjenja objavljujem fotografije sa promocije Prsta u Muzeju Hercegovine, u prisustvu dobrog književnog Dučićevog duha.

Zahvaljujem prijateljima, mojim i knjige uopšte, koji su mi omogućili predivno književno veče.

AJD U TURAC
O jeziku, rode, da, ti, zborim. E, gdje ovdje ide, a gdje ne ide, zapeta, zapeta, zarez.
Neši jezikoznanci, jezikoslovci, srpskog jezika, vode ratove i ofanzive od kraja Drugog svjetskog rata. Te, da li je jezik Hrvatskosrpski, Srpskohrvatski, Srpsko-hrvatski, Hrvatsko-srpski, Hrvatski ili Srpski, te, da li ćirilica i latinica treba da budu ravnopravne svuda gdje je Taj jezik u zvaničnoj upotrebi. Bilo je sto ofanziva. Primijetio sam da onih koji se, naročito u srbijanskoj jezikarnici, bave srpskim, ranije srpskohrvatskim jezikom, ima mnogo sa nesrpskim prezimenima. Ili tako liče.
Primijetio sam i Opštu Neplodnost tih rasprava. I danas je ima. Sva se pravopisnost svodi na epohalno pitanje amatera Kako se kaže. Poneko rasprede o uskličniku. U novoj Novoj Zori na meti je konzumiranje. Šta će ono tu kad mi imamo srpski izražaj jesti i piti.
Mnogi u toj Jezikarnici hoće da jezik odvoje od politike i da ga prepuste stručnjacima. To je, dabome, potpuno suludo. Jezik je nastao kao jaje politike. Jezik je, u početku, bio sredstvo političkog okupljanja istorodnih, istopećinskih, istoplemenskih jedinki. Samo marginalni autisti, kvaziintelektualci, smatraju da je politika ubalegana i usrana i da se, petljajući se s njiom i sa političarima, ne treba kaljati. Da su jezikoznanci vodili nacije i stvarali države, bilo bi to tačno.
A da se ne može odvojiti od politike, niti izmamiti ispod politike, jasno je i po tome što je stanje srpskog jezika identično stanju u srpskoj naciji i u srpskoj državi. Neznamkudica.
Dugotrajne Prazne Ofanzive jezikoznanaca srpskog jezika potrošene su u borbama Protiv a nikada u borbama Za. Zašto u Hrvatskoj, Socijalističkoj Republici, Ćirilica nije ravnopravna. A nikad nije bilo pitanja Zašto Ćirilice nema u Aleksincu ili Zašto sve nije Ćirilica u Svetozarevu.
Prazne Ofanzive Lažne Srpske Borbe ostavile su srpske riječi u hrvatskom jeziku i na tom neprijateljstvu izgradile velika Jezička Gubilišta, milijarde tona Jezičke Jalovine. Mi smo Povijest prepusili Hrvatima, Tisuću prepustili Hrvatima, Dom prepustili Hrvatima... Ijekavicu prepustili Hrvatima. I, onda, na tim svojim slabostima gradili neprijateljstva. Ali, ne samo jezička, nego i politička. I istrebljivačka. I oni, jakako. Još krvoločnija.
Za to vrijeme smo zametnuli, zaboravili, zaturili, potrebu da srpski jezik čuvamo od najgore najezde, Osvajačke Najezde. Srpski jezik ostao je pun turcizama. Sjećam se, onomad, krvožedne javne rasprave o tome da li da usvojimo riječ Detergent ili Deteržent. Ali niko nikad ne raspravi odnos prema turcizmima. Samo je pitanje dana kada će Mali Brkati Davutoglu reći Mi smo jedan narod. Govorimo jednim jezikom. Mi smo zajedno u Otomanskoj stabilnosti.
Danas su turcizmi nešto što je nevidljivo normalno u srpskom jeziku. Svetislav Basara u svom romanu o svom ocu i svom Titu ima turcizama za bacanje iz aviona. Turcizmi su, sa urednom naznakom, u rječnicima Srpskog jezika. Ne znam šta rade tu. Njima je mjesto, možda, u rječnicima stranih riječi. Mada to nisu ni strane riječi. Nisu ni Tuđice. To su Osvajačice. Izvitoperenice. Ta preplava turcizama dovela je dotle da naši učenici u osmoljetkama i srednjim školama, pojma nemaju o tome da govore turcizmima.
Danas, u eri opšte Netizacije, neznanje se širi u gripama. Svaki jezik, pa i engleski, u opasnosti je da, zajedno sa svojim pravopisom, gramatikom i svim ostalim, postane Latinski Živi Jezik kojim niko ne govori. Postoji, a nema ga.
Srpski jezik je, pogotovu, u toj opasnosti. Stoga stari tip jezikoznanaca mora odmah izumrijeti a moraju doći novi. Oni koji će postaviti pravila koja mogu da žive u više vremena. Koji će reći šta su temelji, gdje su vrata i prozori, gdje se vatra loži a gdje se, u tom jeziku, objeduje a gdje spava. I to moraju da znaju svi. A isti ti Svi moraju da žive u konkretnom Jezičkom životu, Jezičkom mikseru, Jezičkom akceleratoru, kojeg se ne može urediti jezičkim svakodnevnim pravilima. I isti ti Svi će čuvati jezik na osnovu tih viševremenskih pravila. Pa i od turcizama.
Sam sam za slobodu jezika. Jezik je prvi znak slobode. Ko je slobodan kad šuti. Sad će slobodnjaci skočiti - Ćuti. Sam sam slobodan i u pravolikom pisanju. Nemoj da mi propisuješ gdje ide zapeta a gdje zarez. Mora upitnik na kraju upitne rečenice. A što, kad te pitam Kako si, ne istaknem i tablu sa upitnikom, da bi znao da je upitna rečenica. Ili, ne kažem Kako si, upitnik. Marš UPM, uskličnik. U romanima svojim, ne dam da mi neki pobačeni lektor prepravlja redove, riječi i slovca. Ako umiješ, piši svoj roman po pravilima. Lektor je rođenče fizičke nepismenosti, slovoslagačke pismenosti. Danas je lektor slijepac. Mogućnosti znanja i neznanja su se proširile po vaseljeni a on ostao kod smiješnih pravila. Kad je Kadgod a kad Kad god.
Izgovorni jezik je moja svetinja. Govori kako govoriš. Piši kako govoriš. Govor je najčistija i najispravnija jezička melodija. Znam da bi me svaki pisac riječnika, pravopisa i gramatike srpskog jezika sada ubio, ali ja priznajem da u srpskom jeziku postoji riječ Slanna. I da se kaže Riječnik. I da se kaže Srebreni. I da se kaže Obaveznik.
No, ta sloboda je Sloboda samo u okviru jednog jezika. Nije sloboda turcizovati se. Koliko puta dnevno kažemo ajde, ajd, hajde, hajdemo, najčistije krvoločne turcizme... misleći, podsvjesno, i možda, da su to srodnice riječi Idemo, Hodamo... upitnik.
U Republici Srpskoj, pošto je to posebna i najsrpskija srpska država, treba da se ustanovi Ministarstvo kulture. I da se načine Riječnici. Riječnici srpskog jezika sa njegovim mjesnim i popdručnim varijantama. Da se postave temelji. Da se zakonski uredi da ni privatna, limena, plastična, priručna, televizija, ili novinica ne može da radi To, to, to... Može ali da se malo upritvori. Tijest dana zatvora. BSŽ.
Mogu, na kraju teksta, pravojezično, u odnosu na naslov, lošem, jezikobrancu, da promijenim samo jedno slovo. AUK.

KOMITET ZA MOŽDANIZACIJU
Kako se neka budala nije sjetila da, prije nego što je Zvonimir Boban šutirao organa u dupe, pošto je organ izvršio agresiju na njegov teren, da formira Komitet za normalizaciju. SFRJ bi još postojala.
Sa toliko optimizma je Komitet za normalizaciju Naseobine i, istovremeno, Komitet za oktroisanje Jednog Predsjednika u fuefadbalu, ušao u sređivanje stanja, da me, zamalo, uhvatio optimizam na spavanju. Onda, ipak, shvatim, da je vjerovatno Osimov moždani udar prešao i na ostale, u vidu Moždanog Sumraka.
KZN je donio Zabranu organizovanog odlaska gostujućih navijača na utakmice. Do kraja jesenjeg dijela prvenstva. A organiziovaće, javila se takva Moždana Ideja, sastanak sa državnim i entitetskim bezbjednosnim organima, da vide štaćekudćekakoće.
Molim poštenog nalazača da javi da li je negdje imenovan Komitet za normalizaciju Komiteta za normalizaciju.
Mislim da čak ni u Bosni i Hercegovini, kao Naseobini, nije moguće anulirati slobodu kretanja i ljudima zabraniti da zakupe autobus i odu na branje krušaka u Lijevče polje ili na utakmicu u Dragi Glavni Grad.
Nemoguće je da Komitet za Moždanizaciju donosi odluke koje su u nadležnosti drugih organa, dobro, Organa, malo sam se zanio, i institucija. Nekao nadležno ministarstvo iz Savjeta ministara, samo molim da je ustavno a ne od ovih nametnutih i nelegalnih, treba da reaguje i poništi Zamisao Malog Đokice o tome kako se prave koze putem vanvaginalnog seksa sa ovcama.
A Osimu savjetujem da se povuče iz tog galimatijasa. Pokvariće sve dobre slike o sebi koje je gradio decenijama.

UNEREDI U SARAJU
Učesnici fudbalskih unereda nikad ne znaju šta rade. Nije ni Zvonimir Boban znao, onomad, kada je šutirao pripadnika snaga reda, organa, takorekuć, šta radi. Ne zna ni danas šta je tada radio. Ako je znao genijalno da igra fudbal, misli li neko da je pametan i da zna za sebe i oko sebe. Jok, more, što bi rekao Svetislav Basara u svojim tekstovima punim turcizama.
Nisu ni navijači u Sarajevu, na Grbavici, večeras, znali šta rade. Što bi morali da znaju. Navijači i postoje da prave jebu. Ne idu na kemernu predstavu.
Ali oni koji su organizovali susret Želje i Bilih, trebali su da znaju šta rade. U kom vremenu žive. I šta im radi Zlaja.
U eri najveće borbe Hrvata da u Federaciji ostanu na površini, organizovati utakmicu između hrvatskog i sarajevskog, gdje je sarajevskog, u stvari, posebnog nacionalnog, kluba, pri čemu za taj sarajevski klub, tišu rafo, navija sva Hercegovina.hr, ona ista koja se bori da ostane na površini, ravno je širem društvenom umobolstvu.
A imali su očigled. Hajduk je lijepo platio i doveo Barselonu na tu svoju obljetnicu. Nije doveo Slobodu iz Čačka.
Širi krug ljudstva u Naseobini će moratiu da shvati da društvene lomove, podjele, pukotine i raskide, najprije shvate neobaviještene, marginalne, apolitične društvene grupe. Malo je ponižavajuće, ali na tim perifernim područjima, nagon za samoodržanjem i opstankom je jači i prepoznavanje neprijtelja, ili samo ne prijatelja, senzitivniji je. Akademik dok shvati, ode mast u propast. Marginalci funkcionišu na osnovu simbola, crno – bijelo, ne znaju za šire kontekste, ne znaju šta rade, nisu obaviješteni o kompromisima i sličnim nefunkcionalnim sintagmama. Pri tome su podložni i svakovrsnoj manipulaciji ali ni tad ne ostupaju od svog kodeksa. Neprijatelj je na Sjeveru. Ili Jugu.
Tragedija je što takvu pojednostavljenu tehnologiju prihvataju i oni za koje se smatra da su obaviješteni, intelektualizirani, kreatori javnog mnijenja, novinari, na primjer, pa plasiraju samonavođenu raketu o tome kako su nerede izazvali navijači Hajduka iz Hercegovine. Kakvi novinari, isti šljam kao i navijači orgijaši, sao im je neko, slučajno, u ruke, umjesto kamena, gurnuo hemijsku. Pa sa strane izgledaju kao novinari.
Moj prijedlog je jednostavan. Treba smiriti malo to igranje međufudbala i međusporta uopšte, dok se država ne raspadne. Pa onda, ko ljudi, igrati se tog međunarodnog fudbala. Gostuje Željo iz druge Države.
A dovoditi Bile, iz treće, zainteresovane, države, dok im ovdje dijasporu, dobro dijasporu, ali cijelu naciju u Naseobini, ganjaju po šumi sa pripremljenim ražnjem, nije nimalo sportska, a, bogami, ni politička disciplina.

TRI SAHATA SA GULOM
Šta za BiH znače Reisulova tri sahata sa Gulom, predsjednikom Turske, pokazaće vrijeme.
Sav sijaset iz rijaseta nahrupio je u Tursku, u zvaničnu i prijateljsku posjetu Predsjedništvu vjerskih poslova Turske. Usput će biti i sa svim najvažnijim političkim ličnostima Turske.
Turska je sekularna zemlja. Tako se predstavlja. I to se mora uzvaničiti. To što je prošli put, sa Davutogluom, još jednim Brkom Zvanične Turske, bio u posjeti Sarajevu i njihov Cerić, Mehmet Gormez, to je slučajno.
Pa ako je sekularna onda se ovakav oblik posjećivanja ima tumačiti kao susret dviju državnih delegacija, šta li. Naročito je na državnom nivou to što je Cerić ostao sa Gulom sahat nasamo.
Radi se, svakako, o krupnom političkom događaju, jer:
• U Sijaset delegaciji nije Muazuki, neki kažu zbog zdravstvenih problema, koji se uvijek jave u politilčkim pipavim situacijama, neki vele zbog situacije u Sandžaku, ali je bio njegov zamjenik. Turska nije željela da pokaže otvorenu podrivačku radnju prema Srbiji jer joj Srbija još može koristiti u zavaravajućoj Diplomatiji Gluvog Glamočkog.
• Nije išao ni muftija zagrebački. Dabome. Trebaće i Zagreb za DGG. Samo da prođu izbori.
• Pošto u Sarajevskom Političkom Krugu vlada haos u kome Haso i Huso, mislim, Zlaja i Suljo, prave probleme sa Hrvatima a nije jasno kako će se dalje odvijati projekt Zlaja i Hrvatska Raja (Lijanovići i Jurišići), najbolje je vrijeme da se u posjetu primi Vjerski Sijaset. To je najbolje vrijeme i za Reisula. Neki kažu da se kandiduje za Euroreisula i da će stvoriti Reisulzonu. Drugi, pak, vele da traži podršku i način za doživotni mandat. Nije mi jasno zašto su se uhvatili te demokratije kad patrijarsi i pape budu tamo dok bog ne kaže Isključi.
• To je i poruka političarima SPK da se na njih u dogledno vrijeme ne računa. Jer se želi graditi Sekularna Država Bosna.
• Cerićeva izjava da su tokom agresije u Bosni, u Hercegovini su igrali piruz-pale, preživjeli teška stradanja, ali nakon dugog vremena nisu mala zajednica koju će se moći zaobilaziti i napadati po želji, već dio jedne velike priče, ima se tumačiti samo na jedna način. Turska je stigla u Sarajevo. I Sarajevo je, i zvanično, dio Turske interesne sfere. Istorija nekad ide ispočetka. Turska. Rusija. Inglezi. Koliko je bilo jednostavnije dok je postojao SSSR.
Biće zanimljiva sljedeća posjeta Sarajevu.

DRŽAVNACIJA

I NOVE EKONOMSKE PLOČE

Pošto sam već ustvrdio da je Kina prva ekonomska sila na zemaljskoj kugli, to je rekao i neko u Bijelom Svijetu. Simon Džonson, osnivač vodećeg ekonomskog bloga, profesor na MIT Sloanu i bivši glavni ekonomist u Ememefu, napisao je doslovno: SAD već izgubile ekonomsku dominaciju (Project syndicate).
Dobro, to je nešto drugačije uobličeno. Glavni junak se ne pominje ali se, zato, pominje glavni gubitnik.
No, još će berzi pasti i banaka biti nacionalizovano, još će zemalja bankrotirati, možda će i ratovi početi zbog toga, usred toga ili usljed toga, dok svijet ne shvati da su na pomolu Nove Ekonomske Ploče na Zemljinoj i stvarnoj i ekonomskoj kori. NEP. Kada je u oktobru Lenjin revolucionario u Petrogradu, koristeći Auroru, Srbi su to ponovili osamdeset, koliko li, godina poslije, koristeći Bager, niko nije imao predstavu u šta će se izroditi svijet. Niti da je to vjesnik novog pola vijeka koji će obilježiti istoriju. Tek kada je Hitlerov Duh izašao iz pivnica i ušao u Bundesrat, Sveti Njemački Rat, bilo je nekima jasno da se rađa novi svijet. Ameriku je taj rat razvio u ekonomsku silu. Ona je poslije razvijala ratove kao generatore nove ekonomske silnosti.
No, taj se istosmjerni motor istrošio.
Džonson pominje da je jedno vrijeme izgledalo da će Japan prvi preteći Ameriku. Pa se onda pojavila EU i Euro, koji su, zakratko, bili Nade Nove Ekonomije. Iz Kine su dolazile snimke kako gladni narod mlati žive bernardince jer su tako, kad se zakolju, bolji za jelo. Razumijem da je Zapad jeben u situacijama kada želi da te diskredituje. Ali razumijem i da su to Kinezi radili zato što su bili gladni.
Simon Džonson se prevashodno bavi Sjedinjenim Američkim Državama. Kad tvrdi da gube ekonomsko vođstvo zbog nedostatka društvene kohezije.
On, u stvari, opet govori o Kini.
Kina je zemlja državne ekonomije. Centralizovane ekonomije. Tamo mačka ima da lovi miševe. Nema da bude crno liberalna ili bijelo neoliberalna. Seruckanja o ljudskim pravima nisu zahvatila Kinu. Jer je upitno kakva su ljudska prava u Americi kada te cijeli sistem navuče na kredit, na trošenje koji nije osigurno zaradama i na zaduživanje koje niko ne može da garantuje i podrži, pa te onda preko noći načini beskućnikom. I tvoju porodicu. I psa bernardinca. Sa perfektnim ljudskim pravima.
Ali je Kina i zemlja te društvene kohezije. To se može tumačiti bezbrojnim sintagmama. Ideološko jedinstvo. Patriotska konstanta. Zadovoljstvo radom. Kineski ponos. Tradicionalni duh i savremeni kolos.
Kina je dokaz da ekonomska pobjeda, pobjeda uopšte, nema veze sa ideologijom na vlasti ili oblikom državnog uređenja. Kina je živi primjer važnosti Države i Nacije na jednom mjestu. Zapad je propao upravo zbog toga. Mislili su da je pojedinac sve. Da možeš ovdje biti u Državi a svoju Nacionalnost ispunjavati tamo. Kina je početak stvaranja novog fenomena u ljudskoj istoriji. Državnacija.
Neosporno je da će istorija koju će početi da obilježava nestanak energije i prelazak na njene nove oblike, nestanak hrane i vode, nedostatak rada kao najljekovitijeg ljudskog angažmana, i koja će biti možda duga istorija Ratova za Četiri V, Vodu, Vatru, Varivo i Vazduh, gdje se Varivo ima smatrati hranom a Vatra energijom, promovisati Državnaciju. Zajednice koje to budu imale možda imaju šansu da opstanu. Oni koji se budu bavili samo nacijama, ili samo državama, propašće, izgubiće. Pobjeda će otići na neku drugu stranu.
Jučer čitam da Putin predlaže Evroazijsku uniju. Nije slučajno. SSSR je bio jedna, doduše primitivna, prototipna, Državnacija. I SFRJ je bila, mnogo uspješnija i mnogo ljudskija, Državnacija. O Jugoslovenima su se i pjesme pjevale. Onda su neki poželjeli da budu samo Države a neki samo Nacije. A, ponovimo, Države ne mogu opstati bez Nacije. Niti Nacije bez Države.
Kina je u velikoj prednosti. Ona nije eksperimentisala. Ona ne prolazi te potrese raspada Državnacije. Niti je ikada ušla u grešku gradnje Jake Države sa Slabim Građanima. Građanin dođe kao peder u grupnjaku.
Društvena, nacionalana i državna kohezija stupiće na veliku scenu upravo kada proces stvaranja NEP bude učvrstio svoje trendove.
Jedino je, možda, Amerika, prerano izgubila svoje vođstvo.

KUKUEURO I LELEU
Amerika se više ne boji Crnaca. Boji se Eura. Boji se Juana. Rublja malo pala. Sreća. Nestalo Sadama, nestalo Osame. Ali se more množe.
I Pol krugman se upisao u Obamine pristalice teze da slabosti i moguća propast Eura siju strah po svijetu. S tim što bi Krugman trebao da se razumije u to što govori.
Jeste činjenica da je EU krenula grlom u Euro. EU još ne može postati klasična država. Nije došlo vrijeme. Nije došao taj stepen razvoja proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. Na tu kartu kukaju Američani. Centralna banka ne može da emituje novac na cijelom području EU Nedržave. Pogriješila je i u onom što je mogla, u kamatama. Ne može niko da vodi ni poresku politiku za cijelu EU. To je u redu. Ali nije u redu da to Evropi pričaju oni koji su sve učinili da nema države. Oni koji su se toliko neoliberalizovali da im bogataši pričaju o tome kako bogataše treba oporezovati.
Slabosti koje su se javile u Eurozoni nisu slabosti EU. Mada nisam ljubiteulj te zajednice kad se pretvara u ortodoksiju. Ali jesam, i uvijek ću biti, ljubitelj Evrope. Gdje je sve nastalo. I dobro i zlo. I raznijelo se po svijetu.
Nisu čak ni slabosti jedinstvene valute. Uzroci krize, i pojavni oblici, različiti su u svim zemljama koje su na udaru. To i Krugman, u uvodniku Njujork tajmsa, konstatuje. Radi se, dakle, o pomanjkanju države u Grčkoj, u Portugalu, u Italiji. A ne o pomanjkanju, ili ne u toj mjeri, EU u Grčkoj, u Portugalu...
Kakavgod je stepen ujedinjenja, odgovornost jedinke, države, se ne smanjuje. Tu je grčka vlast u nekoliko mandata zakazala. Kao da nisu čitali ni najjednostavnije udžbenike ekonomije o zaduženju.
Krugman neće, a Obama ne umije, da analizira udar američkog finansijskog balona na EU i ostatak svijeta. Finansijski tokovi su toliko povezani da ih laici ne mogu nikada shvatiti. Ti fantomski globalni investitori upravljaju svijetom. Države koje za trenutak zažmire imaće udar krize za tri ili četiri godine. Potpuno zakonito. Da li se neko sjeća kao je Irska bila finansijski raj. Sjeća se, dabome. Ali se niko ne sjeća irske produktivnosti, irske industrije, tehnologije... zašto je Fiat došao u Srbiju. Troškovi u Italiji su postali veliki. Cijela Italija počela je da troši više nego što stvara. To je radila, umnoženo, i Grčka. To nema veze sa EU. Eurom. I Eurozonom.
A Krugman bi mogao da pogleda detaljnije i samu Ameriku. U Americi niko ništa ne radi. Zašto Njemačka najbolje stoji u EU. Zato što se u njoj njemački radi. Arbajt. STJ. Zemlje juga i turizma kao glavnih generatora Bidipija, moraju da promijene svoj odnos prema radu. To će, na koncu, čekati i druge zemlje. I cijeli svijet. Gledali smo u Kini kako su radnici vezani lančićima za stolove za kojima rade. Koliko proizvoda po jedinici vremena. To je Krugman malo zaboravio. Ili je iza škole igrao klikera kada se to učilo.