КАД ОНИ СИЈУ

ВИРУСЕ,

МИ ТРЕБА ДА

СИЈЕМО ЖИТО

Ми, увијек, треба да сијемо Жито.

Ми смо тако и настали.

Али. Трка за Демократијом, трка за Потрошњом, трка за Кредитом... учинила је своје.

Прву Неолибералну, Потрошачку и Капиталистичку Синтагму, овдје су лансирали Комунисти. Златна Кашика.

Послије су наши Очеви почели да говоре да треба да учимо Школе да не би морали да радимо.

Ори Воле, кад немаш Школе.

И комунистичко и очево, било је посљедица убијања Сељака у појам. И најмрачније експлоатације.

То нема везе са Режимима, Државама, Епохама, Идеологијама.

Али, свака од наведених, учини да Људи то све теже и теже схватају.

Република Српска данас живи на Аутопутевима, Примитивном Угоститељству и Тржним Центрима.

Онај ко нешто има и ради, ко створи Фабрике и не уништи социјалистичке, да на том мјесту изгради Станове за продају, њега потцјењивачки зову Послодавац.

Онај ко манипулативно закупи земљу, њега зову Концесионар.

А оне који ору и сију своје, њега више нигдје не зову.

Српске Оранице, не могу да се такмиче са свјетским просјеком приноса. Не могу да буду Извозна Категорија.

Али могу да запосле људе. Могу да ослободе дио трошкова за храну. Могу да Људима донесу Рад.

Јер, Рад ће нас одржати. Паре ће нам узети.

Потребно је донијети дугорочни програм активирања Ораница и Пашњака. Воћњаци су нешто скупљи.

Држава Српска мора да финансира, сваку нову бразду.

Макар и убудале.

Људе не можемо из Града вратити на Село.

Али можемо учинити да живе у граду а имају своју Пољопривреду.

Од Пољопривреде се може добро живити.

У Италији најбоље живе Пољопривредници. У Шпанији, Воћари. Добро, они имају много више земље од једне српске сиротињске њиве.

Русија је, кад су кренуле Санкције, кренула у Пољопривреду. Данас више не увози.

САД су финансирале произвођаче па урод спаљивале, али нису одустале. Могле су Власти, тамо, да кажу, Триште је, ваш је ризик.

Шта је показала Корона.

Није ништа показала.

Знали смо да је све крхко и да ће нам све рјешавати Новим Дуговима.

Да се налактимо на Мотику, па да мало размислимо.

ПОЉОПРИВРЕДА.

ПРИМОРАЛИ СУ

СРПСКУ

НА ПОРАЗ.

Скоро сам био заборавио али ме је један друг подсјетио.

Када смо, СНСД и СДП, прије много година, још за живота Златка Лагумџије, договарали у Сарајеву и Лакташима, соразум са усаглашено дјеловање у ПС БиХ, у који ја нисам од почетка вјеровао, не због споразума, већ због Есдепеа, једна од ставки је била и намјера да се издејствује законска регулатива која би забрањивала увоз пољопривредних производа у вријеме њиховог дозријевања.

СНСД је и тада имао свијест о тешком положају Пољопривреде. И све је покушавао, па и грешке, да би нешто могло да пође набоље.

Дватри дана након тог договора СНСД – СДП реаговали су Бирселски Бирократи осуђујући то.

Иако таква регулатива, мислим остоји у Норвешкој и још неким земљама.

Од споразума СНСД – СДП није било нипта јер нико други није желио да подржи, гласовима, то. Највише је користило краткорочном спашавању. Краткопојасни Споразум.

Како стоје чињенице с Пољопривредом.

► Хрватска је и Пољопривредна Земља. Чланица је Европске Уније. Али њен БДП иде назад. Њена Пољопривреда стагнира или пропада.

► У БиХ, Пољопривреда је лоцирана у Републику Српску. Одавно је познато да се муслимански живаљ више воли бавити Ћаршијом него Земљорадњом. Зато су Срби живјели у пољима и брдима.

► Пошто је Европа, нашим ратовима Братства и Јединства, уништила све, Српској је остала Пољопривреда. Додуше, само као могућност. Однос обрадиве земље по глави становника веома је повољан. Равнице, побријежја и брда, дају могућнсти за широку пољопривредну лепезу.

► Ну. Без обзира на природни асортиман погодности и на традицију земљорадње, воћарства и сточарства, Република Српска не може да постане европски велепроизвођач али може да обезбиједи везу становништва са земљом, дугорочну, да прехрањује свој живаљ и да дио извози.

► Пољопровреда је, за Српску, још једини начин да се вратимо раду. Јер, након пропасти СФРЈ, људи су се одвикли рада.

Ако је све то тако, зашто се жели уништити Пољопривреда.

Једноставно. Да би се територија испразнила од становништва.

Република српска није смјела попустити код измјена ССП. Које иду за тим да униште и ово мало што се радуцка по њивама, шталама и свињцима.

Јасно је да је Сила пресудила. Чим је Њемачка звала Кукавни Тројац Предсједништва БиХ и чим је послала министра Пољопривреде да овдје пријети. Српској, прије свега.

Несрећа је у томе што тај пораз иде на руку и Политици у Српској и Политици у БиХ. Али и Народним Масама. Јер и њима се не ради. Као што се овима не организује Пољопривреда.

Дугорочно, овај Пољопривредни Пораз Српске, показаће се као беземљашки, популациони и сужањски пораз.

У Националној Политици можете прихватити Краткорочну Штету. Краткорочну Корист никада.