КАД ОНИ
СИЈУ
ВИРУСЕ,
МИ ТРЕБА
ДА
СИЈЕМО
ЖИТО
Ми, увијек,
треба да сијемо Жито.
Ми смо тако и
настали.
Али. Трка за
Демократијом, трка за Потрошњом, трка за Кредитом... учинила је своје.
Прву
Неолибералну, Потрошачку и Капиталистичку Синтагму, овдје су лансирали
Комунисти. Златна Кашика.
Послије су наши
Очеви почели да говоре да треба да учимо Школе да не би морали да радимо.
Ори Воле, кад
немаш Школе.
И комунистичко и
очево, било је посљедица убијања Сељака у појам. И најмрачније експлоатације.
То нема везе са
Режимима, Државама, Епохама, Идеологијама.
Али, свака од наведених,
учини да Људи то све теже и теже схватају.
Република Српска
данас живи на Аутопутевима, Примитивном Угоститељству и Тржним Центрима.
Онај ко нешто
има и ради, ко створи Фабрике и не уништи социјалистичке, да на том мјесту
изгради Станове за продају, њега потцјењивачки зову Послодавац.
Онај ко манипулативно
закупи земљу, њега зову Концесионар.
А оне који ору и
сију своје, њега више нигдје не зову.
Српске Оранице,
не могу да се такмиче са свјетским просјеком приноса. Не могу да буду Извозна Категорија.
Али могу да
запосле људе. Могу да ослободе дио трошкова за храну. Могу да Људима донесу
Рад.
Јер, Рад ће нас
одржати. Паре ће нам узети.
Потребно је
донијети дугорочни програм активирања Ораница и Пашњака. Воћњаци су нешто
скупљи.
Држава Српска
мора да финансира, сваку нову бразду.
Макар и убудале.
Људе не можемо
из Града вратити на Село.
Али можемо
учинити да живе у граду а имају своју Пољопривреду.
Од Пољопривреде
се може добро живити.
У Италији
најбоље живе Пољопривредници. У Шпанији, Воћари. Добро, они имају много више
земље од једне српске сиротињске њиве.
Русија је, кад
су кренуле Санкције, кренула у Пољопривреду. Данас више не увози.
САД су
финансирале произвођаче па урод спаљивале, али нису одустале. Могле су Власти,
тамо, да кажу, Триште је, ваш је ризик.
Шта је показала
Корона.
Није ништа
показала.
Знали смо да је
све крхко и да ће нам све рјешавати Новим Дуговима.
Да се налактимо
на Мотику, па да мало размислимо.
