У
СРБИЈИ, ВИШЕ,
НЕ
УСПИЈЕВА
НАЦИОНАЛНА
ИДЕЈА
Добро што
Вучић лупа о Србији, и Косову, ко Максим по дивизији.
То се
увијек догађа кад неког из кошаркашког тима ставиш за центарфора у Фудбалу.
С тим што
је и оно гдје је Вучић играо, код Шешеља, више била екипа за Боћање но за
Кошарку.
Вучићева
ера, Ера Инсталатера, обиљежена је његовим дјеловањем, и великом параинституционалном
моћи, мада и извјесном реалном гласовном моћи, које се одвија у ритмичном хаосу
и пулсирајућим паратемама које не рјешавају ништа нити имају било какве везе са
Политичким Програмом, Националном Идејом, Стратегијом Националног Пута Србије.
Те лепезе
не само да нема код Вучића, он је и инсталиран да је нема, већ је нема ни у
академским и интелектуалним круговима, у круговима ортодоксне политичке
артикулације, у јавном сегменту, у култури.
Некад су,
против Власти Комуниста постојали Поп Пјевачи „Усташе“. Данас, у Србији, против
Власти Вучића, немамо ни Певаљке Четнике.
Сав
Национални Отпор Ери Инсталатера, све здраве Националне Идеје, или барем цртице
и скице, сви Нациоцнални Програми, у сегментима, постоје у приватној својини,
на Друштвеним Мрежама, разбацане, по Блоговима утрапљене, у појединачним интелектуалним
својинама.
Особина те
Националне Енергије јесте да је неуништива, као и Енергија у природи. Али је
неповезљива, некомпатибилна, нетрансформативна, нема у себи друштвене моћи и
политичке кинетике.
Такво стање
у друштву, у Нацији, прелијева се и у Политичку Артикулацију.
Зато опстају
изумрле врсте, Шешељ, Чанак, Јовановић... а новог што се јавља, безвриједно је,
као маховина с јужне стране.
Стварање
Савеза против Вучића, логичан је потез. Али је против Вучића.
Није Савез
око Политичке Националане Идеје.
Послије
Инсталатера, није добољно да дођу Демонтери.
